Relativni mir, u kojem smo se vozili po Kosovu, "bacajući" povremeno pogled da nam neko, slučajno, iz šiblja ne lansira kakvu "zolju" u vrata, najednom je prekinula stravična buka.

Kako se zvuk približavao, gledali smo na sve strane pokušavajući da shvatimo šta se dešava, ali je već posle par sekundi postalo kristalno jasno da ka nama lete neki avioni.

Zaustavili smo se brzo koliko je to uopšte bilo moguće, parkirali automobil ispod nekog polusasušenog drveta i poiskakali iz kola, odlučni da učinimo sve kako bismo sprečili da postanemo kolateralna šteta u ozbiljnom sukobu. Svega nekoliko dana ranije, dok smo izlazili iz zatvora Dubrava kod Istoka, zamalo smo se mimoišli sa projektilom koji nam je prozviždao na dvadesetak metara od automobila. Pratili smo ga pogledom dok nije, uz zastrašujući prasak, nestao u dimu i prašini nedaleko od zatvorskih zidina. 

Buku je pratilo sve snažnije šuštanje i, kada smo podigli pogled, videli smo siluete dva aviona koji idu pravo na nas. Uvereni u sopstvenu beznačajnost, stajali smo usred livade i gledali kako nam se siluete približavaju i polako poprimaju oblik "migova 29". Pogledali smo se sa olakšanjem, znajući da ovi avioni sigurno neće bacati bombe i trenutak kasnije ponovo ustuknuli kada su dodali gas i "forsažom" zapalili vazduh kako bi se vertikalno vinuli ka oblaku visoko iznad nas.

Pratili smo ih pogledom dok su pokušavali da izvuku svaki delić sile iz mlaznih motora i videli kako ka istom, velikom oblaku na mnogo većoj visini, horizontalno lete još dva aviona. Znatno svetlije ofarbana i drugačijeg oblika. Kako su se približavali bili smo sigurni da stiže par aviona F-16, ali nam još uvek nije bilo sasvim jasno da li su obe strane bile svesne prisustva drugih. Nestali su u oblaku u razmaku od nekoliko trenutaka i začas se, osim buke motora, nije čulo apsolutno ništa.

Usledilo je nekoliko potmulih detonacija. Na trenutak se video i kratak bljesak, a čini se i da je jedna raketa izletela iz oblaka. Tako je bar delovalo dok smo vazdušnu borbu gledali sa zemlje. I dalje se čula buka mlaznih aviona čiji piloti nemilice manevrišu, posle čega je zvuk postao nekako ujednačen i sve slabiji.

Kružili smo pogledom oko oblaka čekajući da izleti neki od aviona i par trenutaka kasnije, svako sa svoje strane, izletela su dva para lovaca, bez namere da se upuštaju u novi okršaj. S izvesnom dozom olakšanja gledali smo kako se polako pretvaraju u tačkice i nestaju na obzoru. Nerešeno je bilo dobar rezultat tih dana.

Nekoliko godina kasnije, pokušao sam da saznam kako je i da li je ovaj događaj na neki način dokumentovan u arhivima u Beogradu ili Briselu, ali u tom trenutku ni jedna od strana nije bila zainteresovana da moju molbu usliši.

Dan kada je B-52 bacao letke, ali i jednu bombu

Pred sam kraj rata, sedeli smo u jednom kafiću u Prištini kada smo, visoko iznad, videli trag neobično velikog aviona. Letelica je ostavljala osam tragova iza sebe, pa nije ni bilo preterane dileme da nas nadleće strateški bombarder B-52. Leteo je toliko visoko da protivvazdušna odbrana nije ni pokušavala da ga pogodi.

Najednom, po okolini su počeli da padaju leci na kojima je pisalo:"Maločas vas je bombardovao avion B-52 koji upotrebljava MK-82 225 kg bombe. Svaki B-52 može da nosi više od 50 ovakvih bombi".

"Ovi avioni će se vraćati po vas dok ne isteraju vašu jedinicu sa Kosova i Metohije i spreče vas u vršenju zverstava. Ako hoćete da preživite i da opet vidite svoju familiju, ostavite svoju jedinicu i bojno sredstvo i odmah napustite Kosovo i Metohiju", pisalo je na letku.

Trenutak kasnije začula se glasna eksplozija i odmah za njom i sirene koje označavaju početak vazdušne opasnosti. Bomba je, kako smo posle saznali, pala na lokalnu deponiju.

Ljudi u kafiću su komentarisali da bi mnogo svrsishodnije bilo da su poruke ispisali na nešto mekšem, dvoslojnom papiru. Nekoliko dana kasnije rat je bio završen.