Pet, možda šest žutih kasetnih bombi tresnulo je na razrovani, prašnjavi drum u Gračanici, desetak metara od mesta koje sam izabrao da, naslonjen na banderu, upalim cigaretu i razmislim o događajima koji su se, svuda unaokolo, razvijali munjevitom brzinom. Britanski vojnici, koji su stajali par metara dalje, pobacali su pljuge, hitro utrčali u kućicu koja im je služila kao kakav štab i jednako brzo pootvarali prozore.

Starac, koji je par sekundi ranije pobacao bombice sa traktorske prikolice, poslagao ih je u naramak, kao drva, i ušetao u kancelariju u koju su, par trenutaka ranije, uleteli britanski vojnici. Gotovo istovremeno iz kuće su počeli da izleću Britanci. Ko kroz vrata, ko kroz prozor i otrčali dvadesetak metara dalje, računajući da su tu bezbedni ukoliko stvari krenu po zlu. Naposletku, iz kuće je sasvim mirno izašao i starac.

"Njihove su. Red je da im ih vratim", rekao je pre nego što se popeo na traktor i otišao. Na prikolici su sve vreme, potpuno mirno, sedele dve monahinje, koje je starac odvezao par stotina metara dalje.

Britanci, koji su svakim trenutkom bili sve dalje od kancelarije, podigli su, s pravom, silnu uzbunu pa su se, iznenađujuće brzo, podižući oblak prašine tu stvorili različiti specijalci – stručnjaci za demontiranje bombi, ekipa sa ozbiljno teškim, čeličnim štitovima i irski padobranci, koje je bilo lako razlikovati od ostalih britanskih vojnika jer su nosili jarkozelene beretke.

Poterali su posmatrače na razdaljinu koja im se činila prikladnom, navukli glomazna zaštitna odela i oprezno ušetali u kancelariju, dvadesetak minuta i mnogo telefonskih razgovora kasnije nežno su izneli žute bombice i lagano ih položili na asfalt, dvadesetak metara od ulaza. Odmah za njima, došla je jednako teško opremljena ekipa koja je oko bombica postavila gomilu vreća sa peskom i mesto ustupila čoveku koji je usred kupe bombica i vreća postavio eksploziv, razvukao žicu i laganim korakom se udaljio negde do mesta na kojem sam se nalazio.

Posle nekoliko upozorenja čuo se prasak od čije su snage popucala stakla na nekoliko okolnih kuća, uključujući i ona na britanskoj kancelariji. Specijalci su još jednom "bacili pogled" na mesto eksplozije, zaključili da je kriza okončana, spakovali opremu i nestali jednako brzo kao što su došli.

Predstavnici Kfora su lokalne lidere, srpske i albanske, posle molili da utiču na sunarodnike da neeksplodirane mine, bombe ili kakvu drugu municiju ne donose njima, već da prijave mesto na kojem su ih pronašli, pa će stručnjaci za eksplozive već naći način da ih bezbedno uklone.

Ovaj put niko nije stradao, ali je šira slika problema koji su nastali zbog silne neispravne municije raštrkane širom Kosova bila mnogo drugačija. Fondacija vijetnamskih veterana, koja se decenijama bavi problemom mina i svakojakih drugih eksplozivnih sredstava zaostalih nakon konflikata, objavila je da su od juna 1999. do novembra naredne godine, na Kosovu u eksplozijama zaboravljene municije stradale 103 osobe, te da su još 394 ozbiljno povređene. Ujedinjene nacije su, u julu 2000. godine, objavile prilično slične podatke, pa je, prema statistici Unmika, u eksplozijama stradala 101 osoba, a 395 je ranjeno. Istovremeno, uklonjeno je 3.066 komada kasetne municije.

Po dolasku na Kosovo, Kfor je, računajući na verovatan broj neeksplodiranih kasetnih bombi, objavio da se traži najmanje 4.000 komada ove municije. NATO je tokom bombardovanja na 333 cilja u tadašnjoj SR Jugoslaviji bacio 1.392 kasetne bombe u kojima se nalazilo ukupno 295.700 komada municije.

Ambiciozni program raščišćavanja od kasetne municije i mina iz nikada obelodanjenih razloga prekinut je 2001. godine, iako je na Kosovu ostao veliki broj neispitanih mesta. Čišćenje eksplozivnih sredstava, posle te godine, nastavljeno je, ali dramatično manjim intenzitetom.