Crveni „suzuki svift" lagano je klizio ka ruskom oklopnom transporteru, na kojem je nezainteresovano, događaje koji su se okolo odvijali, posmatrao ruski padobranac. Nekoliko puta je skrenuo pogled ka automobilu koji mu je prilazio i tek kada je vozilo došlo na desetak metara razdaljine, laktovima je, sasvim malo, pomerio mitraljez u smeru crvenog automobila. Tek da putnicima stavi do znanja s čim bi mogli da imaju posla.

Nekoliko stotina metara od Rusa, pored puta, u travi koja im je dosezala do kolena, stajali su britanski vojnici, koji su ne preterano revnosno kontrolisali ljude namerne da krenu put prištinskog aerodroma, na kojem se već izvesno vreme vijorila ruska zastava.

Britanci su u prvi ešalon poslali čuvene ratnike - Gurke, koji su za pojasom nosili jednako slavne noževe „kukri" i hvalili se geslom: „Bolje umreti, nego biti kukavica." Na drugoj strani bili su ruski padobranci, koji su na Kosovo prešli iz misije Sfora u BiH. Jedinicu su činili, mahom, veterani rata u Avganistanu.

U samoj Prištini, takođe, bilo je prilično haotično. Iz tek zapaljenih kuća, ovaj put srpskih, kuljao je dim, dok su sa oboda grada odjekivali rafali paljbe iz automatskog naoružanja. Iako je pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova bilo zabranjeno da naoružani ulaze u grad, podujevski komandant Rustem Mustafa „Remi" postavio je štab u naselju Grmija.

Ruski padobranci su dan ranije, na brzinu oznake Sfora prefarbali u Kfor i preko Srbije ušli na Kosovo. Tokom njihovog puta zakazivane su sednice vlada na Zapadu, jer ovakav potez očigledno niko nije predvideo. U Prištini ih je dočekala oduševljena masa Srba, a konvoj je ubrzo otišao put aerodroma.

Nedugo zatim, norveški i britanski specijalci ušli su kao prethodnica u Prištinu. U tom trenutku, ulice grada bile su, zbog sveopšteg straha, potpuno puste. Norveški vojnici su prvi stupili u vezu sa Rusima i o tome obavestili generala Majka Džeksona, visokog, suvonjavog i blago pogrbljenog profesionalnog vojnika, koji je posle kosovskog iskustva prekomandovan na mesto komandanta Oružanih snaga Velike Britanije.

Glavnina britanskih snaga rano izjutra ušla je u Kačanik, a zatim i u Prištinu, gde ih je već nekoliko sati čekala proslava Albanaca. Kada su dva britanska džipa po snažnom pljusku konačno stigla do Čaglavice, sela na ulazu u Prištinu, Rusi su već uveliko zauzeli položaje na aerodromu.

Pošto su se nekako probili kroz oduševljenu masu Albanaca, Britanci su krenuli ka ruskim položajima. Stigli su do puta koji iz Kosova Polja vodi ka aerodromskoj zgradi i tu stali. Nekoliko teških tenkova „čelendžer" raspoređeno je po okolini, a duž puta stajale su Gurke, a iza njih padobranci.

Rusi su upotrebili oklopni transporter kao kontrolni punkt za ulazak na aerodrom, a slično su postupili i Britanci, nekoliko stotina metara dalje. Izlokani asfaltni put između njih suštinski je predstavljao ničiju zemlju.

Odjednom, sa prištinskog aerodroma začula se snažna grmljavina i nekoliko trenutaka kasnije, jedan za drugim, sa piste je poletelo šest „migova 21", koji su odleteli put centralne Srbije. Gotovo istovremeno, Britanci su u okolinu aerodroma poslali još nekoliko tenkova i borbenih vozila, a iznad glava, sada već retkih posmatrača, sve vreme patrolirali su helikopteri NATO-a.

Poletanju „migova", kako se kasnije ispostavilo, prethodili su burni sati u samom vrhu NATO-a. Glavnokomandujući snaga NATO-a u Evropi, general Vesli Klark, pozvao je generalnog sekretara Alijanse, Havijera Solanu, koji mu je rekao da je u toku „preuzimanje komande", a Amerikanac je predložio da britanski i francuski padobranci budu prebačeni helikopterima na Slatinu i na silu preuzmu kontrolu nad aerodromom.

General Džekson je, prema kasnijim svedočenjima, u nekoliko navrata doveo u pitanje Klarkova ovlašćenja da takvu akciju naredi, a diplomate su strahovale da bi ciljevi ove operacije daleko prevazišli okvire o kojima su se, nimalo lako, dogovorile članice NATO-a, pa je postojala ozbiljna opasnost da neke zemlje jednostavno odustanu od učešća u akciji. Prvi su to, navodno, zapretili Francuzi, a britanski padobranci su vrelo poslepodne proveli u helikopteru nedaleko od Skoplja, pre nego što je komanda u potpunosti odustala od akcije.

„Zbog tebe neću početi treći svetski rat", rečenica je koju je Džekson navodno uputio Klarku, pošto je dobio podršku Londona, od premijera Tonija Blera i ministra odbrane Džordža Robertsona, kao i odluku Vlade da britanske snage zauzmu položaje oko aerodroma, opkole ga, ali ne i da blokiraju pistu.

Takva procena pokazala se tačnom, jer su bez logističke podrške, Rusi brzo ostali bez namirnica, a posle nekoliko dana kupovine na crnom tržištu, o snabdevanju padobranaca brigu je dve sedmice kasnije preuzeo Kfor.

Spuštanju tenzija nimalo nisu doprinele ni izjave ruskog generala Leonida Ivašova, koji je tvrdio da je Rusija spremna da na Kosovo pošalje hiljade vojnika. Rusi su, istini za volju, u stanje pune pripravnosti stavili nekoliko vojnih baza i nekoliko transportnih aviona Il-76, ali je mogućnost da zaista stignu do Prištine postala tek teoretska kada su zahtev Moskve za prelet odbijale redom Mađarska, Rumunija i Bugarska.

Uprkos činjenici da su Rusi bili praktično opkoljeni, general Klark je i dalje insistirao da NATO zauzme aerodrom, tvrdeći da ima podršku najviših zvaničnika međunarodne zajednice. Britanski komandant se, u međuvremenu, sastao sa ruskim komandantom Viktorom Zavarzinom, a posle tog susreta gotovo su nestale tenzije među direktnim učesnicima ove krize.

Istovremeno, iz izloga u kojima se reklamirao bioskopski program, nestao je plakat za film „Pregovarač". Prikazivanje tog filma trebalo je da počne 24. marta.

Uporedo su vođeni pregovori o budućem angažmanu ruskih snaga, a Moskva je insistirala da ruski kontingent na Kosovu dobije posebnu zonu odgovornosti, te da ne podleže zajedničkoj komandi, što je NATO odbio objašnjavajući da će na taj način doći do podele Kosova. Početkom jula, dve strane postigle su kompromisni sporazum o statusu ruskih snaga u sastavu Kfora, prema kojem su bili pod komandom komandanta Kfora, ali ne i NATO-a.

Rusi su na Kosovu ostali do sredine 2003. godine, do kada su rukovodili aerodromom u Prištini i vojnom bolnicom u kojoj je lečeno više od 10.000 ljudi. Najpoznatija epizoda iz njihovog patroliranja Kosovom je svađa sa Ramušom Haradinajem, posle koje je jedan od komandanata OVK mesto događaja napustio sa masnicama na licu.

Dva meseca kasnije, Klark je smenjen sa mesta glavnokomandujućeg NATO-a. Kasnije, kada je najavio da će pokušati da se domogne kandidature demokrata za predsednika SAD, Šelton je na javnom skupu rekao da je Klark ima „probleme sa integritetom i karakterom", kao i da nikada ne bi glasao za njega.

Poslednji avion vazduhoplovstva tadašnje SR Jugoslavije, jedna „utva", sa prištinskog aerodroma poletela je 16. juna 1999. godine.