Релативни мир, у којем смо се возили по Косову, "бацајући" повремено поглед да нам неко, случајно, из шибља не лансира какву "зољу" у врата, наједном је прекинула стравична бука.

Како се звук приближавао, гледали смо на све стране покушавајући да схватимо шта се дешава, али је већ после пар секунди постало кристално јасно да ка нама лете неки авиони.

Зауставили смо се брзо колико је то уопште било могуће, паркирали аутомобил испод неког полусасушеног дрвета и поискакали из кола, одлучни да учинимо све како бисмо спречили да постанемо колатерална штета у озбиљном сукобу. Свега неколико дана раније, док смо излазили из затвора Дубрава код Истока, замало смо се мимоишли са пројектилом који нам је прозвиждао на двадесетак метара од аутомобила. Пратили смо га погледом док није, уз застрашујући прасак, нестао у диму и прашини недалеко од затворских зидина. 

Буку је пратило све снажније шуштање и, када смо подигли поглед, видели смо силуете два авиона који иду право на нас. Уверени у сопствену безначајност, стајали смо усред ливаде и гледали како нам се силуете приближавају и полако попримају облик "мигова 29". Погледали смо се са олакшањем, знајући да ови авиони сигурно неће бацати бомбе и тренутак касније поново устукнули када су додали гас и "форсажом" запалили ваздух како би се вертикално винули ка облаку високо изнад нас.

Пратили смо их погледом док су покушавали да извуку сваки делић силе из млазних мотора и видели како ка истом, великом облаку на много већој висини, хоризонтално лете још два авиона. Знатно светлије офарбана и другачијег облика. Како су се приближавали били смо сигурни да стиже пар авиона Ф-16, али нам још увек није било сасвим јасно да ли су обе стране биле свесне присуства других. Нестали су у облаку у размаку од неколико тренутака и зачас се, осим буке мотора, није чуло апсолутно ништа.

Уследило је неколико потмулих детонација. На тренутак се видео и кратак бљесак, а чини се и да је једна ракета излетела из облака. Тако је бар деловало док смо ваздушну борбу гледали са земље. И даље се чула бука млазних авиона чији пилоти немилице маневришу, после чега је звук постао некако уједначен и све слабији.

Кружили смо погледом око облака чекајући да излети неки од авиона и пар тренутака касније, свако са своје стране, излетела су два пара ловаца, без намере да се упуштају у нови окршај. С извесном дозом олакшања гледали смо како се полако претварају у тачкице и нестају на обзору. Нерешено је било добар резултат тих дана.

Неколико година касније, покушао сам да сазнам како је и да ли је овај догађај на неки начин документован у архивима у Београду или Бриселу, али у том тренутку ни једна од страна није била заинтересована да моју молбу услиши.

Дан када је Б-52 бацао летке, али и једну бомбу

Пред сам крај рата, седели смо у једном кафићу у Приштини када смо, високо изнад, видели траг необично великог авиона. Летелица је остављала осам трагова иза себе, па није ни било претеране дилеме да нас надлеће стратешки бомбардер Б-52. Летео је толико високо да противваздушна одбрана није ни покушавала да га погоди.

Наједном, по околини су почели да падају леци на којима је писало:"Малочас вас је бомбардовао авион Б-52 који употребљава МК-82 225 кг бомбе. Сваки Б-52 може да носи више од 50 оваквих бомби".

"Ови авиони ће се враћати по вас док не истерају вашу јединицу са Косова и Метохије и спрече вас у вршењу зверстава. Ако хоћете да преживите и да опет видите своју фамилију, оставите своју јединицу и бојно средство и одмах напустите Косово и Метохију", писало је на летку.

Тренутак касније зачула се гласна експлозија и одмах за њом и сирене које означавају почетак ваздушне опасности. Бомба је, како смо после сазнали, пала на локалну депонију.

Људи у кафићу су коментарисали да би много сврсисходније било да су поруке исписали на нешто мекшем, двослојном папиру. Неколико дана касније рат је био завршен.