Na metro stanici kod od impresivne ”Kadilak arene” u Pekingu, po ulasku u vagon koji nas je vraćao nazad u hotel nedaleko Tjenanmena, tokom vožnje od deset stanica upoznao sam grupu od četiri momaka iz Kordobe.

Trojica od njih nosila su dres Fakunda Kampaca (beli i teget argentinski, te beli Realov), dok je jedan od njih nosio tamno plavi fudbalski dres. Upitao sam ga da li to što nema dres plejmejkera Argentine znači da mu je omiljen neki drugi igrač?

”Ne, ne! Nikako. Faku (skraćeno od Fakundo) je moj brat! Naš brat! Odrasli smo zajedno u Kordobi, zajedno trenirali košarku”, kao iz topa je odgovorio Santijago, koji najbolje od ove četvorice govori engleski jezik. 

Objašnjava mi da je obučen u dres loklanog kluba Kordoba, koji je nedavno porazio River Plejt, klub za koji sam se izjasnio kao za omiljeni u argentinskom fudbalu.

Otkriva da su došli na ovaj dalek put da podrže svog ”ombrea” Fakunda i da, kad su već stigli do finala van svih prognoza, sada žele zlato.

”Idemo do kraja sad! Možemo da uzmemo zlato i nadoknadimo oteto 2002. godine”, kaže Santijago, koji sa prijateljima i upravo Kampacom, (koji je dao najveći novac za biznis) vodi dva bara u svom gradu od milion stanovnika.

"Drugi deo te utakmice gledali smo tako što smo prekinuli trening. Nije bilo lako stvarno, iako smo bili deca, 10-11 godina. Plakao sam, priznajem”. 

Tada mu otkrivam da sam iz Srbije, koja je pobedila u tom legendarnom finalu, na šta su su sve sva četvorica uzjogunila i počela da gestikuliraju rukama da je u pitanju bila krađa. 

Odgovorih da se delimično slažem (faul im nije sviran u poslednjm napadu, i neka nije), ali da smo te godine ipak zaslužili zlato.

”Ne bih se složio” odgovara mi uz osmeh i dodaje: ”Zato ćemo sada da osvojimo, ako ni zbog čeka drugog onda zbog Luisa Skole, koji je te 2002. rekao da se takva prilika pruža samo jednom u životu”.

U njegovom slučaju i drugi put, i to čak 17 godina kasnije...