Kreni. Stani.

Piši. Briši.

Ajde. Nemoj.

Te reči i glasove čuo sam u glavi kada je na red došlo pisanje teksta posle izuzetno bolnog poraza od Argentine.  

Znam da mora nešto da se napiše, ali isto tako znam da je u nekim slučajevima bolje pisati sa vremenskom zadrškom. Zato je i prenoćilo, ali boli isto i u novom danu.

Nakon svega do sada viđenog, nekako imam osećaj da smo na ovom prvenstvu gledali dve srpske reprezentacije.

Prva je ona ubedljiva, samouverena, efikasna i atraktivna koju smo pratili u pripremama (ne zaboravimo 10-0 skor) i u prva četiri meča u Kini.

Naravno, trening mečevi i protivnici koje smo pobedili u prva četiri nastupa na Mundijalu, izuzev Italije, nisu nikakav reper. Bar nisu trebali da budu.

A onda, na meču protiv Španije, u direktnoj borbi za prvo mesto i lakši put u završnicu turnira, kao da je na teren izašla neka druga ekipa. Bez ideje, bez elana, bez onog karaktera da se dobija i kada se ne blista.

U istom ”neritmu”, nažalost, nastavilo se i najvažnijem meču na turniru, protiv Argentine, koja nas je, narodski rečeno, školovala (mada se može reći i skolovala) i dobila sa dva i po igrača, uz dužno poštovanje celom sastavu odličnog trenera Serhija Ernandeza.

Španci su ogolili sve naše probleme, a Argentici iste eksploatisali do savršenstva, vrteći ”pik” u beskraj (ah taj mali Kampaco), koristeći višak prostora za šut spolja (12 ubačenih trojki, čak devet u prvom poluvremenu) i na kraju zatvorivši meč igrom na iskustvo, odnosno na Skolu (20 poena za 39-ogodišnjeg majstora).

Protok lopte i odbrana koja nas je do sada krasila i koja je činila osnovu sistema, a na kojima je selektor insistirao, pojavljivali su se u tragovima. 

Naš najbolji igrač Nikola Jokić, ol-star NBA centar, poene je uglavnom pravio tako što ”zidao” u reketu trošeći snagu na duele sa centrima Argentine, a svi znamo da to nije njegova primarna košarka. Istina, na ovom meču od 31 minuta, 27 je proveo na poziciji pet, ali rutine i uigranosti tu nije bilo.

Čovek koji je najbolji plejmejker među visokim igračima na svetu i koji u NBA ligi dominira upravo u ”pik en rol” igri sa bekovima, tu ulogu na ovom meču ali i na celom prvenstvu nije imao, u ovom timu dugajlija i manjka bekova, što je selektor istakao kao glavni problem na konferenciji za medije.

Ali nisu ni Jović i ni Micić (pogotovo u njegovim ličnim okolnostima) krivi za ”raspad sistema”, kao ni Gudurić, koji se u tom sistemu tražio od početka priprema i koji se očigledno u njemu nije snašao.

Nesreća je što četvrti preostali bek i naš najbolji igrač na šampionatu, Bogdan Bogdanović, bio izuzetno dobro čuvan i konstantno udvajan, te je uz puno trošenja ubacio 21 poen. Falila mu je podrška, a ponekad je delovao kao Sizif na terenu.

Disbalans među pozicijama bio je prevelik. Bili smo spori. Bili smo tromi. Bili smo previsoki, čak i da izuzmemo poziciju pet, na kojoj se na kraju krajeva nije znalo ko je prva a ko četvrta opcija. Bili smo... Pa sve ono što prethodnih godina nismo.

Istina je da smo imali puno problema u pripremama za šampionat u tom kontekstu (povrede Teodosića i Milosavljevića koji bi sigurno bili deo tima), istina je da su te pripreme sprovođene u većem svom delu sa krnjim sastavom, ali nameće se pitanje zašto nije pronađena alternativa, niti kada je reč o sastavu niti kada govorimo o načinu igre.

Slepo insistiranje na stilu koji sa ovim sastavom nije mogao da da isti rezultat kao ranijih godina, dokaz je da se sistem urušio iznutra i da više nije bio sposoban da se menja i prilagođava.

Vremena za detaljnu analizu će biti, ali jedno je već sada sigurno i stoji i sada i stajaće i na kraju prvenstva i doveka - propuštena je šansa generacije da se uzme svetsko zlato, gledajući i na sastav našeg tima i sastav najvećeg takmaca i košarkaškog vladara svetom, tima SAD.

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)