Slušao sam je samo ja, na slušalicama, pošto je među srpskim novinarima u pres centru očekivano zavladala ”atmosfera parastosa”.

Bila je prouzrokovana porazom, ali i saznanjem da nećemo ovog leta videti Šangaj već da se vraćamo na vlažni jug i dodajemo kilometre ionako već impresivnoj brojci.

Iako će mnogima zvučati i delovati uvrnuto, u meni se javlja potreba da javno iskažem zahvalnost Špancima, mada je komplikacija puta i selidba u Donguan poslednje što mi/nam je trebalo.

Hvala

Poslednja utakmica u Vuhanu, kojom je zatvoreno prvenstvo u ovom neverovatnom gradu, nama je poslužila za otvaranje očiju. Odnosno, bar bi tako trebalo.

Sreća naša što je to došlo u momentu kada šansa za popraviti postoji, i zato zahvalnost ide timu i naročito selektoru Španije.

Iako su nas nadigrali kao niko do sada, želim da verujem da su nam zapravo učinili uslugu.

Uslugu u smislu što su nas (i igrače ali i medije) skinuli sa oblaka jednim od brojnih ofanzivnih skokova, i tresnuli o zemlju.

Kao i svaki pad, i ovaj boli. Boli, jer je došao od velikog rivala. Boli, jer nas je poslao u teži deo žreba. Boli, jer nismo ličili na sebe.

Nosioci igre, osim izvanrednog Bogdanovića, podbacili su.

Jokić je bio nervozan (isključenje koje se mora preispitati, iako je faul nad njim bio čist kao suza) i statičan, a Nemanja Bjelica poprilično odsutan (tako je bar izgledalo meni na zagrevanju), a dva dozvoljena skoka preko njega u prvom minutu na parketu i kasnije očajan šut samo su potvrdili te ”sumnje”. 

A kombinovanje nekoliko vrsta odbrana i konstatna kontrola ritma i tempa utakmice koju je zadao Skariolo, ogolila je probleme koji postoje u našoj igri, a koje su prethodne ubedljive pobede gurnule pod tepih. 

Imali smo puno poteškoća sa zonskim postavkama kada je i brzi protok nestajao, plejmejkeri Španije šetali su se po našem reketu i uz pomoć raspoloženih Gasola i Klavera bušili našu odbranu. Čak ni skok nismo uspeli da iskontrolišemo i dozvolili smo kao najviša ekipa na turniru 13 skokova protivniku. 

Poraz nikada nije dobar, ali ovaj može da bude.

Doživeli smo ga na poslednjoj stanici koja dozvoljava ispravke, a tok meča i dešavanja na terenu ali i van njega mogu biti, i nadam se da će biti razlog da se ekipa ”skupi”, da odreaguje na pravi, onaj naš način i da eventualno reši unutrašnje problem ukoliko ih ima.

Nije trebalo

Ipak, ovaj poraz je zakomplikovao mnogo toga, i pomerio srpski tim i srpske medije i izveštače iz idealnog scenarija.

”Orlovi” će do željenog zlata i medalje morati letom kroz šiblje težeg dela žreba.

Prvo stižu nezgodni i na prvenstvu neporaženi Argentinci sutra od 13.00, a trijumf u tom meču verovatno bi zakazao duel sa Amerikancima u polufinalu, a ne u finalu kako se očekivalo i kako su mnogi, i ja među njima, projektovali.

Pored toga, i logistički su okolnosti postale komplikovanije, i za ekipu ali i za novinare iz Srbije. 

Umesto željenog, planiranog i na kraju krajeva logičnog ”penjanja” u Šangaj, Španci su nam čekirali povratak nazad u ”bezvazdušnu” provinciju Gvangdong (izuzetno velika vlažnost), ali ne u Fošan, nego u Donguan, koji važi za najkošarkaškiji grad u Kini.

Tako će se do Pekinga i nadamo se borbe za medalje prevaliti više od 2000 kilometara, dok bi iz Šangaja to bilo ”tričavih” hiljadu, a da ne zaboravim ovde i razliku u razdaljini iz Vuhana do Donguana u odnosu na Šangaj, koja je gotovo 700 kilometara.

Ali, kako je - tako je.

A nije lako.

Mada, nikada nije ni bilo...

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)