На метро станици код од импресивне ”Кадилак арене” у Пекингу, по уласку у вагон који нас је враћао назад у хотел недалеко Тјенанмена, током вожње од десет станица упознао сам групу од четири момака из Кордобе.

Тројица од њих носила су дрес Факунда Кампаца (бели и тегет аргентински, те бели Реалов), док је један од њих носио тамно плави фудбалски дрес. Упитао сам га да ли то што нема дрес плејмејкера Аргентине значи да му је омиљен неки други играч?

”Не, не! Никако. Факу (скраћено од Факундо) је мој брат! Наш брат! Одрасли смо заједно у Кордоби, заједно тренирали кошарку”, као из топа је одговорио Сантијаго, који најбоље од ове четворице говори енглески језик. 

Објашњава ми да је обучен у дрес локланог клуба Кордоба, који је недавно поразио Ривер Плејт, клуб за који сам се изјаснио као за омиљени у аргентинском фудбалу.

Открива да су дошли на овај далек пут да подрже свог ”омбреа” Факунда и да, кад су већ стигли до финала ван свих прогноза, сада желе злато.

”Идемо до краја сад! Можемо да узмемо злато и надокнадимо отето 2002. године”, каже Сантијаго, који са пријатељима и управо Кампацом, (који је дао највећи новац за бизнис) води два бара у свом граду од милион становника.

"Други део те утакмице гледали смо тако што смо прекинули тренинг. Није било лако стварно, иако смо били деца, 10-11 година. Плакао сам, признајем”. 

Тада му откривам да сам из Србије, која је победила у том легендарном финалу, на шта су су све сва четворица узјогунила и почела да гестикулирају рукама да је у питању била крађа. 

Одговорих да се делимично слажем (фаул им није свиран у последњм нападу, и нека није), али да смо те године ипак заслужили злато.

”Не бих се сложио” одговара ми уз осмех и додаје: ”Зато ћемо сада да освојимо, ако ни због чека другог онда због Луиса Сколе, који је те 2002. рекао да се таква прилика пружа само једном у животу”.

У његовом случају и други пут, и то чак 17 година касније...