Слушао сам је само ја, на слушалицама, пошто је међу српским новинарима у прес центру очекивано завладала ”атмосфера парастоса”.

Била је проузрокована поразом, али и сазнањем да нећемо овог лета видети Шангај већ да се враћамо на влажни југ и додајемо километре ионако већ импресивној бројци.

Иако ће многима звучати и деловати уврнуто, у мени се јавља потреба да јавно искажем захвалност Шпанцима, мада је компликација пута и селидба у Донгуан последње што ми/нам је требало.

Хвала

Последња утакмица у Вухану, којом је затворено првенство у овом невероватном граду, нама је послужила за отварање очију. Односно, бар би тако требало.

Срећа наша што је то дошло у моменту када шанса за поправити постоји, и зато захвалност иде тиму и нарочито селектору Шпаније.

Иако су нас надиграли као нико до сада, желим да верујем да су нам заправо учинили услугу.

Услугу у смислу што су нас (и играче али и медије) скинули са облака једним од бројних офанзивних скокова, и треснули о земљу.

Као и сваки пад, и овај боли. Боли, јер је дошао од великог ривала. Боли, јер нас је послао у тежи део жреба. Боли, јер нисмо личили на себе.

Носиоци игре, осим изванредног Богдановића, подбацили су.

Јокић је био нервозан (искључење које се мора преиспитати, иако је фаул над њим био чист као суза) и статичан, а Немања Бјелица поприлично одсутан (тако је бар изгледало мени на загревању), а два дозвољена скока преко њега у првом минуту на паркету и касније очајан шут само су потврдили те ”сумње”. 

А комбиновање неколико врста одбрана и констатна контрола ритма и темпа утакмице коју је задао Скариоло, оголила је проблеме који постоје у нашој игри, а које су претходне убедљиве победе гурнуле под тепих. 

Имали смо пуно потешкоћа са зонским поставкама када је и брзи проток нестајао, плејмејкери Шпаније шетали су се по нашем рекету и уз помоћ расположених Гасола и Клавера бушили нашу одбрану. Чак ни скок нисмо успели да исконтролишемо и дозволили смо као највиша екипа на турниру 13 скокова противнику. 

Пораз никада није добар, али овај може да буде.

Доживели смо га на последњој станици која дозвољава исправке, а ток меча и дешавања на терену али и ван њега могу бити, и надам се да ће бити разлог да се екипа ”скупи”, да одреагује на прави, онај наш начин и да евентуално реши унутрашње проблем уколико их има.

Није требало

Ипак, овај пораз је закомпликовао много тога, и померио српски тим и српске медије и извештаче из идеалног сценарија.

”Орлови” ће до жељеног злата и медаље морати летом кроз шибље тежег дела жреба.

Прво стижу незгодни и на првенству непоражени Аргентинци сутра од 13.00, а тријумф у том мечу вероватно би заказао дуел са Американцима у полуфиналу, а не у финалу како се очекивало и како су многи, и ја међу њима, пројектовали.

Поред тога, и логистички су околности постале компликованије, и за екипу али и за новинаре из Србије. 

Уместо жељеног, планираног и на крају крајева логичног ”пењања” у Шангај, Шпанци су нам чекирали повратак назад у ”безваздушну” провинцију Гвангдонг (изузетно велика влажност), али не у Фошан, него у Донгуан, који важи за најкошаркашкији град у Кини.

Тако ће се до Пекинга и надамо се борбе за медаље превалити више од 2000 километара, док би из Шангаја то било ”тричавих” хиљаду, а да не заборавим овде и разлику у раздаљини из Вухана до Донгуана у односу на Шангај, која је готово 700 километара.

Али, како је - тако је.

А није лако.

Мада, никада није ни било...

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)