Bilo je to 1808. godine u brdima iznad Madrida.

Napoleonova Francuska okupirala je najveće španske gradove; najhrabriji i najslobodoumniji Madriđani digli su se protiv francuskog okupatora.

Veliki Fransisko Goja je tim povodom naslikao sliku „Treći maj". Na slici se pred streljačkim vodom Francuza nalaze španski borci. Svako lice ima vlastiti identitet, oči im odaju užas, na licima im se vidi strah.

Svako lice imalo je vlastiti identitet, užas u očima i strah na licu i u velikoj španskoj košarkaškoj reprezentaciji kako se meč sa Francuskom bližio kraju. Ali, ovaj put Francuzi su bili hrabri, borci za pravdu, reprezentacija koja je pošteno odigrala i onda kad je sve govorilo da im se više isplati da izgube, a Španci oni koji su okupirali prvenstvo; sve su podredili sebi: i sistem takmičenja, i publiku, i sudije.

To remek-delo Fransiska Goje postalo je simbol. Slika na koju će se ugledati budući veliki slikari.

Doći u Madrid a ne videti Gojine slike isto je kao i organizovati prvenstvo u košarci a ispasti u četvrtfinalu. Lepo, ali i pomalo besmisleno.

Sve najbolje u madridskom „Pradu“ naslikao je Goja. Goja je slikao sve: gole i obučene Maje, vladare, njihove porodice, bikove na uličnim koridama, pse u lovu, svadbe iz koristoljublja. Hristovo raspeće, Saturna koji jede svog sina.

Smatra se da je Gojina slika „Treći maj“, ustanak na Prinsipe Piju iznad Madrida, poslužila kao inspiracija za najveću antiratnu sliku u istoriji: Pikasovu „Gerniku“.

Madrid je tako veliki, ne zbog četiri miliona stanovnika već zbog dva muzeja.

„Gernika“ je nešto najvrednije i najznačajnije što poseduje „Reina Sofija", muzej koji je, ne samo po fizičkoj udaljenosti, izuzetno blizu „Prada“. Ono što je u „Pradu“ Goja, „kod kraljice Sofije" je Pikaso. Ono što je u „Pradu“ Velaskez, taj najstariji među španskim slikarima koga poštuju svi, to je u „Reini Sofiji" Pikasov brat po genijalnosti – Salvador Dali.

Svako od tih slikara je veliki sam po sebi, ali samo zajedno čine špansko slikarstvo toliko velikim. Najvećim.

Današnji selektor Srbije Aleksandar Đorđević igrao je u Španiji; zna Španiju i znao je da mora da napravi tim u kome će biti i velikih igrača, ali u kojem će najveći biti samo svi zajedno.

I napravio je svoje remek-delo, tim svojih španskih slikara u kojem je Teodosić Pikaso, Bogdanović Dali, Bjelica Goja, a Krstić Velaskez. U kojem je – ne samo zbog fizičkog izgleda – Raduljica El Greko.

I ovo što je uradio Đorđević je umetnost.

Bilo je to 2014, u brdima iznad Madrida.