Ono što se desilo na Kosovu 1389, sto godina kasnije zbilo se u Granadi: samo obrnuto. Godine 1492. u velikoj bici pala je i prestona Granada, poslednje mavarsko uporište na Pirinejima i Rekonkista je završena. Posle sedam vekova velika mavarska država je slomljena; katolički kraljevi su 31. decembra 1492. ušli u Granadu i tako označili potpuni nestanak islama sa prostora Zapadne Evrope.

Odolevala je Granada i jedino Granada punih 150 godina nakon što je velika mavarska država koja je Španiju svela na "špansku marku", pograničnu oblast uz današnju Francusku, sasvim i propala.

Proterani su svi muslimani iz Granade, s njima i Jevreji Sefardi, ali su ostali dokazi moći jednog davnog carstva. Kada sam pre nekoliko godina prvi put bio u Granadi, zapravo ceo boravak posvetio sam obilasku Alhambre, tog fascinantnog kompleksa palata, bašta i hamama, jedinog preostalog svedoka veličine i moći mavarske države.

Granada je živ grad bio i tada, kada se u njemu nije održavalo Svetsko prvenstvo u košarci, a pogotovo je sada kada je domaćin grupe u kojoj pored Srbije igra i njihova Španija.

Nekada smo mi u košarci bili Španija; u Andaluziji očigledno žele i da ostanu Španija, u Granadi se vijore isključivo španske zastave; u Granadi nema, za razliku od npr. Valensijane višejezičnih tabli na ulicama i u hotelima: prvo na španskom pa na valensijanskom a onda i na katalanskom. Pri čemu su razlike između španskog i katalonskog male a između valensijanskog i katalonskog skoro da i ne postoje.

Granada mi se svidela jer je bila tako "španska".

I zato sam ovoga puta u Granadi morao da potražim i ono što Španiju, pored svega ostalog ali i pre svega ostalog, čini Španijom: koridu.

"Plazu de Toros" u Granadi prvo sam gledao iz lokalne čuroterije, mesta gde lokalci piju kafu i jedu čurose, neku vrstu uštipaka koji su najbolji kad se umaču u toplu čokoladu. Posle sam shvatio da se sa spoljne strane tog velikog stadiona za koridu u Granadi nalaze i odlični restorani ali i "Medžik", jedan od najboljih noćnih klubova u Andaluziji.

Ali mene je više zanimala magija koride. Zanimala me je unutrašnjost "Plaze de Toros". Kako u ovoliko "španskoj" Granadi ne mogu da gledam koridu?

Naposletku, nakon tri dana i dva neuspela pokušaja, ulazim. Zahvaljujući Hoseu Manuelu Puentu i „Ćaću" Martinesu iz Turističke organizacije Granade. Kroz mali prolaz, na naravno crvenim vratima, uvode me u arenu. Gledam oko sebe, zamišljam svih 12.000 ljudi na tribinama, zamišljam pikadore na konjima, a osećaj nakon huka "ole" kad se razjareni bik očeše o toreadora nemoguće je i zamisliti.

Zašto u Granadi sad nema koride, više protestujem nego što pitam. Ćaćo se smeje, "moraćeš da dođeš krajem maja ili u junu". Korida je tradicija, ona se u Granadi održava samo nekoliko puta godišnje, za verske praznike. U Banatu bi se reklo: za "slavu sela".

Ali, gledao sam koridu u Malagi u avgustu, u Valensiji je bila u julu, nisu bili nikakvi verski praznici? "Korida jeste spektakl ali nije samo spektakl. Korida je duhovna stvar; ona je samo za posebne trenutke."

Da bi mi objasnio da je korida spiritualna stvar, Ćaćo me vodi u "Crkvu". U centralnom delu velikog stadiona, tamo gde se na fudbalskim stadionima nalaze lože, na „Plazi de Toros" je kapela. Tu se, pre svake borbe, održavaju molitve.

Korida u Granadi prvi put je održana u 17. veku; 1668. je izgrađen prvi stadion specijalno za borbe sa bikovima, a pošto je izgoreo u požaru sagrađena su dva nova koji su međusobno bili konkurencija.

Današnji granadski „Plaza de Toros" otvoren je 1928. i jedan je od najvećih u Španiji. Ćaćo me iz "Crkve" vodi dalje. U bolnicu. I sve to u okviru stadiona. Dve sale sa operacionim stolovima, bolnička soba, čekaonica. Sa modernim medicinskim aparatima. Ako nešto krene po zlu.

A u Granadi se to, na sreću, ne dešava često. Hose Manuel i Ćaćo ne znaju ni za jedan smrtni slučaj, mada je pre nekoliko godina jedan toreador dobio rog u pluća. Doktori su brzo reagovali i preživeo je. Sledeće godine ponovo je sa crvenim plaštom bio u areni.

Korida nije okrutno ubijanje životinja, to je umetnost i naš način života, priča mi Ćaćo. I zato u Granadi, za razliku od Sevilje, ne postoji na primer muzej koride, niti borbe sa bikovima za turiste.

„Jedini način da vidiš koridu jeste da dođeš za naš praznik u Granadu. Tek tada ćeš razumeti Granadu", kaže mi.

Ćaća veoma zanima i Srbija i naš region, ali i Rusija. "Zato što je to Evropa, a drugačiji ste od Evrope", kaže. Njegovi roditelji dolazili su u Dubrovnik i, pogađate, u Međugorje.

Gleda prvenstvo u košarci, misli da Srbija ovaj put nema tako dobar tim da dođe do završnice prvenstva. I pita me što za Srbiju ne igra Teletović. Ovaj Hercegovac, zvezda Bruklin Netsa, ne da bi dobrodošao ovoj reprezentaciji već bismo s njim sigurno igrali u polufinalu. Ali, smejem se etimologiji; Ćaću prevodim značenje prezimena Teletović iznad mračnih štala "Bulringa" u Granadi.

Uzgred, nadimak Ćaćo dao sam mom vodiču jer me je, iako mu je brada kraća, podsećao na pleja španske reprezentacije: Serhija Rodrigeza. Koga u Španiji svi zovu Ćaćo.

"Vidimo se u Granadi, u junu, za vreme naših praznika", rekao mi je.

"Vidimo se prvo u polufinalu, u Madridu", odgovorih, iako nemamo Teletovića.