Било је то 1808. године у брдима изнад Мадрида.

Наполеонова Француска окупирала је највеће шпанске градове; најхрабрији и најслободоумнији Мадриђани дигли су се против француског окупатора.

Велики Франсиско Гоја је тим поводом насликао слику „Трећи мај". На слици се пред стрељачким водом Француза налазе шпански борци. Свако лице има властити идентитет, очи им одају ужас, на лицима им се види страх.

Свако лице имало је властити идентитет, ужас у очима и страх на лицу и у великој шпанској кошаркашкој репрезентацији како се меч са Француском ближио крају. Али, овај пут Французи су били храбри, борци за правду, репрезентација која је поштено одиграла и онда кад је све говорило да им се више исплати да изгубе, а Шпанци они који су окупирали првенство; све су подредили себи: и систем такмичења, и публику, и судије.

То ремек-дело Франсиска Гоје постало је симбол. Слика на коју ће се угледати будући велики сликари.

Доћи у Мадрид а не видети Гојине слике исто је као и организовати првенство у кошарци а испасти у четвртфиналу. Лепо, али и помало бесмислено.

Све најбоље у мадридском „Праду“ насликао је Гоја. Гоја је сликао све: голе и обучене Маје, владаре, њихове породице, бикове на уличним коридама, псе у лову, свадбе из користољубља. Христово распеће, Сатурна који једе свог сина.

Сматра се да је Гојина слика „Трећи мај“, устанак на Принсипе Пију изнад Мадрида, послужила као инспирација за највећу антиратну слику у историји: Пикасову „Гернику“.

Мадрид је тако велики, не због четири милиона становника већ због два музеја.

„Герника“ је нешто највредније и најзначајније што поседује „Реина Софија", музеј који је, не само по физичкој удаљености, изузетно близу „Прада“. Оно што је у „Праду“ Гоја, „код краљице Софије" је Пикасо. Оно што је у „Праду“ Веласкез, тај најстарији међу шпанским сликарима кога поштују сви, то је у „Реини Софији" Пикасов брат по генијалности – Салвадор Дали.

Свако од тих сликара је велики сам по себи, али само заједно чине шпанско сликарство толико великим. Највећим.

Данашњи селектор Србије Александар Ђорђевић играо је у Шпанији; зна Шпанију и знао је да мора да направи тим у коме ће бити и великих играча, али у којем ће највећи бити само сви заједно.

И направио је своје ремек-дело, тим својих шпанских сликара у којем је Теодосић Пикасо, Богдановић Дали, Бјелица Гоја, а Крстић Веласкез. У којем је – не само због физичког изгледа – Радуљица Ел Греко.

И ово што је урадио Ђорђевић је уметност.

Било је то 2014, у брдима изнад Мадрида.