"Samo u Madridu", slogan je ovog četvoromilionskog grada. I puni su bedekeri priča o deset stvari koje morate doživeti u španskoj prestonici. Neki na prvo mesto stavljaju raskošnu kraljevu palatu, neki fascinantni muzej Prado, za neke je "Placa Major", taj ogromni trg koji je nekada bio i pijaca i gubilište, broj jedan u Madridu.

Ipak, za Srbina koji je imao sreću da proteklu nedelju provede u glavnom gradu Španije nema dileme. Tri velike pobede košarkaške reprezentacije Srbije, koje su ovu malu zemlju vratile tamo gde oduvek i pripada: u kraljevsku palatu svetske košarke, nešto su sa čim se ne može porediti ništa u Madridu.

Iz tog grada, iz "kraljevskog kluba" tog grada, Reala iz Madrida, Dejan Bodiroga je došao 1998. u Atinu da Srbiji donese njeno prvo svetsko zlato, odnosno zvanično četvrto (bilo je još jedno nezvanično) ako računamo i uspehe druge države koje su Srbi stvorili u 20. veku.

I sada je sve počelo od Dejana Bodiroge. Bilo je i drugačijih mišljenja i argumenata koji su na papiru delovali ubedljivo. Ali, Dejanova je bila poslednja.

Mesto selektora reprezentacije i svu slobodu u radu dobio je trener početnik, sa tek nekoliko meseci stažiranja u Milanu, ali evropska igračka gromada: Aleksandar Đorđević.

Nema previše primera da je sportista koji je dominirao Evropom kao igrač, to uspeo i kao trener. Najpoznatiji je onaj kome u dokumentima piše Franc Bekenbauer a koga Nemci zovu jednostavno: Kajzer (u prevodu: Vladar).

Prvi blog na ovom mestu nosio je naslov: Može li Sale da postane Kajzer? Dvadeset dana kasnije, nakon što je od 12 igrača od kojih se samo jedan može pohvaliti izuzetno dobrom sezonom, napravio je najbolji tim u Evropi i drugi na planeti, pa pitanje više ne glasi može li nego – Kako je to uspeo?

Prva tačka, dakle, bila je "čišćenje terena" od strane bivšeg saigrača Bodiroge i ostavljanje da igra "jedan na jedan" sa igračima. Zatim je Đorđević, uveren u svoje znanje, za saradnike izabrao "ljude koji znaju sa ljudima". Zna kakav je kult reprezentacije postojao u vreme dok je on bio njen plejmejker i znao je kako da ga vrati. Otud, Jovica Antonić, Miroslav Nikolić i Nebojša Ilić.

Baš zato što je hteo reprezentaciju prema čijem dresu će se igrači odnositi kao prema svetinji, Đorđevića je toliko iznervirao gest Novice Veličkovića, koji je, nakon što je potpisao ugovor sa nekim klubom iz turske provincije, shvatio da je povređen i odbio da igra za reprezentaciju.

Ta Đorđevićeva igra "jedan na jedan" sa igračima trajala je dva meseca.

I bilo je tu svega; i višesatnih razgovora Đorđevićevog pomoćnika sa jednim od igrača koji će postati zvezda šampionata, i nesrećnih povreda, i stvarnih i simularanih sukoba, i gledanja "Malog Bude" ali i najvećeg madridskog derbija: Real–Atletiko.

Bilo je i sudijske brutalnosti u meču sa Francuskom u grupi, i očajnih prvih 15 minuta protiv Irana i brazilskog šuterskog treninga preko naših bekova u borbi za drugo mesto u Granadi.

Ali, sve je bilo u cilju odlučujućih utakmica u Madridu. A veliki timovi su veliki zato što najbolje igraju kad je najbitnije.

Protiv Grčke u osmini finala ova reprezentacija Srbije pokazala je da je velika. Zapravo, da žele i mogu daleko – selektor i njegovi igrači su pokazali u meču pre toga, protiv Španije, ali odlična reprezentacija Grčke je bila prva vododelnica: gubitnici ili šampioni!

Brazil je već bio demonstracija moći, a Francuska verovatno najbolja utakmica ove generacije, koju naposletku nije pokvarilo ni neverovatno šutersko veče najbolje evropske "dvojke" Nikolasa Batuma.

U svim ovim mečevima videla se ta "nevidljiva ruka trenera", videlo se da je Aleksandar Đorđević nacrtao svojim igračima "kako se pobeđuje".

Kako drugačije objasniti ono spektakularno kucanje Nikole Kalinića preko Burusisa ili mirnoća ovog Subotičanina u poslednjim sekundama meča sa Francuskom? Kako drugačije objasniti da Stefan Jović, koji je u Radničkom ulazio u igru kad prvi bek promaši pet trojki, odigra prvenstvo sa takvom zrelošću i pameću kao da je on umesto Marinovića igrao Mundobasket u Japanu, a umesto Rašića pogađao penale u Turskoj.

Međutim, videli smo u finalu i šta znači kad se preko puta Srbije nađe ekipa, ne samo sa 12 superiornih košarkaša nego i sa superiornim trenerom; Majk Kšiževski pokazao je zašto ima kultni status u američkoj košarci i kako se finale završava u petom minutu.

Ali, to je već neka druga košarka i drugi sistem.

Na Srbiji je da zadrži obnovljeni kult reprezentacije, selektora ima, jezgro reprezentacije je stvoreno; ostala je samo nadogradnja.

Ali, iako materijala ima, situacija nije tako optimistična. U slučaju definitivnog oproštaja Krstića problem je pronaći igrača koji bi uz Raduljicu mogao da igra na poziciji pet. U slučaju da selektor ni ubuduće igru ne bude želeo da pravi oko gorostasnog Marjanovića, jedina nada je da Duško Vujošević od Nikole Milutinova napravi respektabilnog centra.

Ni na poziciji četiri, na kojoj je na ovom prvenstvu "izginuo" sjajni Nemanja Bjelica, sitacija ne deluje veselije. S tim što na toj poziciji ipak imamo tri mlada igrača, tri velika talenta, od kojih su Mitrović i Jokić komotno i u Španiji, pre Birčevića mogli da budu deo najboljih srpskih 12. Kao i nekoliko iz "srednje generacije" kojima ni ovog leta nije nedostajao kvalitet, ali jeste volja da igraju za reprezentaciju.

Na spoljnim pozicijama stanje je na sreću bolje, pogotovo što posle Španije možemo da kažemo da smo dobili još dva igrača: Jovića i Kalinića.

Ali, najveća nada je da smo dobili nešto mnogo više od nekoliko igrača. I od selektora Vladara.

I da ovo što smo gledali ovog leta neće biti: "Samo u Madridu".