Linaker nije bio u pravu. Fudbal nije igra u kojoj uvek pobede Nemci. Fudbal je igra u kojoj Nemci pobede onda kad je prvenstvo loše. Oni su uvek najmanje loši.

A ono što su Nemci u fudbalu, to su u košarci bili Jugosloveni, pa Srbi i Crnogorci.

Svako malo prvaci sveta; kada Rusi zbog raspada zemlje ostanu bez Litvanaca kao 1990, kada Amerikanci zbog lokauta ne pošalju „drim tim" na prvenstvo kao 1998, kada Amerikanci ne pošalju dovoljno jak Tim snova kao 2002. godine.

I da primorje i brda nisu prestali da na Beograd gledaju kao na svoj glavni grad tj. da u reprezentaciji imamo Pekovića, Vučevića i Pavlovića, i sad bi seirili nad onim što se danas naziva američki Tim snova i brojali sede dlake u kosama i bradama bahatih španskih zvezda.

No, više od polovine Crnogoraca je preferiralo da samostalno igra uzbudljive završnice sa Holandijom, zemljom u kojoj basket igraju samo u pauzi gajenja cveća, i to u klompama, nego da budu svetska sila. Makar samo u košarci.

Ali, svako ima pravo na izbor.

Imao je i selektor Aleksandar Đorđević. Čovek koji na terenu nije grešio kad god je bilo bitno. Sada, pored terena vodi 12 momaka koji nose dres zemlje koju, uprkos sužavanju, i dalje tretiraju kao „košarkašku Nemačku".

Da nije tako zar bi „veliki Španci" prošle godine na 40 poena prednosti skakali na svaku sudijsku odluku kao da je nerešeno, a loptu na osam metara od koša dobija Teodosić?

Zato, Đorđević ima veliku odgovornost. Jer, ovde se na košarku ne gleda kao tamo gde je već radio – u Italiji, gde je fudbal religija, a sve drugo su sitnice. Niti kao u Holandiji, gde pre pobede nad Crnom Gorom nisu znali da i u tom sportu imaju reprezentaciju.

Ovde je košarka mnogo više. Srbija je, i dalje i uprkos svemu, uz Litvaniju, najkošarkaškija zemlja na svetu.

I zato će Srbi u Đorđevićevom izboru videti mnoge reprezentacije.

Zbog čak četiri klasična centra, srpski zaljubljenik u košarku će u ovom Đorđevićevom videti Obradovićev tim iz Sidneja 2000; s tim što je Željko tada pre prvenstva već pravio taktiku za finale sa Amerikancima, a Sale sad vodi četiri „petice" verovatno zbog tuče u grupi i reketu sa Francuzima i Brazilcima.

Zbog odstranjivanja igrača posle utakmice sa Novim Zelandom (i onda i sad), voleli bismo da ovu reprezentaciju poredimo sa onom Pešićevom iz 2002, ali je, nažalost, druge sličnosti teško naći. Zbog Granade u kojoj igramo i legendarnim plejmejkerom na mestu selektora, nameću se i poređenja sa 2007, kada se Zoran Slavnić kockao sa svojim velikim imenom i rezultatom na prvenstvu, ali ne i sa budućnošću reprezentacije, budući da je postavio temelj za uspeh u Poljskoj dve godine kasnije.

Po otkazima zbog povreda, ali i otkazima zbog „čuvanja" za klupske angažmane, ovaj tim podseća na onaj prošlogodišnji, osakaćeni Ivkovićev tim, kome je naposletku samo zbog španske besprizornosti izmaklo polufinale.

Po tome što će selektor minutažu verovatno deliti na svih 12 košarkaša, ova reprezentacija može da podseti na prvu našu selekciju koja je ravnopravno koristila sve igrače: onu Obradovićevu iz 1997. godine. I tada, kao i danas, šansu su dobili i široj javnosti ne toliko poznati igrači. I tada, kao i danas, prvenstvo se igralo u Španiji.

Tada je Đorđević u poslednjoj sekundi trojkom presudio Hrvatima; i ovaj put su nam Hrvati na putu za polufinale. Ali, Đorđević ovaj put ima mnogo teži posao nego onomad. Mada smo na pripremnom meču sa susedima videli da se u našoj reprezentaciji gledala kaseta iz Barselone.

Tada smo bili zlatni. Sada je polufinale jednako veliko kao ondašnje zlato.

Ako san postane istina, ako dođemo do tog velikog polufinala, tamo će nas čekati Španija. Jača nego ikada, bahatija nego ikada, pod većim pritiskom nego ikada do sada.

Mi tu ne bismo imali šta da izgubimo.

A pobedama potrebnim za polufinale već bismo dokazali da je država čiji je glavni grad Beograd, kolika god bila, košarkaška Nemačka.

S tim što je Aleksandar Đorđević suviše veliki da bi bio samo Joakim Lev. On bi u tom slučaju bio Kajzer. Franc Bekenbauer.