Линакер није био у праву. Фудбал није игра у којој увек победе Немци. Фудбал је игра у којој Немци победе онда кад је првенство лоше. Они су увек најмање лоши.

А оно што су Немци у фудбалу, то су у кошарци били Југословени, па Срби и Црногорци.

Свако мало прваци света; када Руси због распада земље остану без Литванаца као 1990, када Американци због локаута не пошаљу „дрим тим" на првенство као 1998, када Американци не пошаљу довољно јак Тим снова као 2002. године.

И да приморје и брда нису престали да на Београд гледају као на свој главни град тј. да у репрезентацији имамо Пековића, Вучевића и Павловића, и сад би сеирили над оним што се данас назива амерички Тим снова и бројали седе длаке у косама и брадама бахатих шпанских звезда.

Но, више од половине Црногораца је преферирало да самостално игра узбудљиве завршнице са Холандијом, земљом у којој баскет играју само у паузи гајења цвећа, и то у кломпама, него да буду светска сила. Макар само у кошарци.

Али, свако има право на избор.

Имао је и селектор Александар Ђорђевић. Човек који на терену није грешио кад год је било битно. Сада, поред терена води 12 момака који носе дрес земље коју, упркос сужавању, и даље третирају као „кошаркашку Немачку".

Да није тако зар би „велики Шпанци" прошле године на 40 поена предности скакали на сваку судијску одлуку као да је нерешено, а лопту на осам метара од коша добија Теодосић?

Зато, Ђорђевић има велику одговорност. Јер, овде се на кошарку не гледа као тамо где је већ радио – у Италији, где је фудбал религија, а све друго су ситнице. Нити као у Холандији, где пре победе над Црном Гором нису знали да и у том спорту имају репрезентацију.

Овде је кошарка много више. Србија је, и даље и упркос свему, уз Литванију, најкошаркашкија земља на свету.

И зато ће Срби у Ђорђевићевом избору видети многе репрезентације.

Због чак четири класична центра, српски заљубљеник у кошарку ће у овом Ђорђевићевом видети Обрадовићев тим из Сиднеја 2000; с тим што је Жељко тада пре првенства већ правио тактику за финале са Американцима, а Сале сад води четири „петице" вероватно због туче у групи и рекету са Французима и Бразилцима.

Због одстрањивања играча после утакмице са Новим Зеландом (и онда и сад), волели бисмо да ову репрезентацију поредимо са оном Пешићевом из 2002, али је, нажалост, друге сличности тешко наћи. Због Гранаде у којој играмо и легендарним плејмејкером на месту селектора, намећу се и поређења са 2007, када се Зоран Славнић коцкао са својим великим именом и резултатом на првенству, али не и са будућношћу репрезентације, будући да је поставио темељ за успех у Пољској две године касније.

По отказима због повреда, али и отказима због „чувања" за клупске ангажмане, овај тим подсећа на онај прошлогодишњи, осакаћени Ивковићев тим, коме је напослетку само због шпанске беспризорности измакло полуфинале.

По томе што ће селектор минутажу вероватно делити на свих 12 кошаркаша, ова репрезентација може да подсети на прву нашу селекцију која је равноправно користила све играче: ону Обрадовићеву из 1997. године. И тада, као и данас, шансу су добили и широј јавности не толико познати играчи. И тада, као и данас, првенство се играло у Шпанији.

Тада је Ђорђевић у последњој секунди тројком пресудио Хрватима; и овај пут су нам Хрвати на путу за полуфинале. Али, Ђорђевић овај пут има много тежи посао него ономад. Мада смо на припремном мечу са суседима видели да се у нашој репрезентацији гледала касета из Барселоне.

Тада смо били златни. Сада је полуфинале једнако велико као ондашње злато.

Ако сан постане истина, ако дођемо до тог великог полуфинала, тамо ће нас чекати Шпанија. Јача него икада, бахатија него икада, под већим притиском него икада до сада.

Ми ту не бисмо имали шта да изгубимо.

А победама потребним за полуфинале већ бисмо доказали да је држава чији је главни град Београд, колика год била, кошаркашка Немачка.

С тим што је Александар Ђорђевић сувише велики да би био само Јоаким Лев. Он би у том случају био Кајзер. Франц Бекенбауер.