Boban Bogićević imao je devet godina kada je NATO bombardovao Srbiju. Dok su njegovi vršnjaci u zemljama koje su bombardovale i užički kraj bezbrižno odrastali, u dvorište njegove kuće u tim ratnim danima stigla je razoružana raketa.

"Tu, u stvari, nema ništa opasno. To je mehanika, kao što imate u kolima, ili na bilo kojoj drugoj mašini. Mi smo dobili deo gde je bilo upravljanje, znači cela automatika, zakrilca, motori, aktuatori, senzorika i raketni gorionik, koji je u stvari motor rakete", kaže Boban Bogićević, master inženjer za daljinsko upravljanje.

Od nekadašnjeg smrtonosnog projektila ostao je trup za koji još nisu našli primenu. Za sve ostalo jesu, stručnom reciklažom.

"Ona je napravljena od dosta kvalitetnih materijala, tako da smo iskoristili, na primer, gorionik. On je bio od nekih sinterovanih materijala, koji mogu trpeti velike temperature, pa smo ga kasnije koristili u nekim našim eksperimentima. Prohrom je bio isto dosta dobrog kvaliteta, od, na primer, klipova smo pravili probojce, obeleživače, tako dosta stvari. Da bismo je rastavili, morali smo prvo da napravimo alat, pošto su šrafovi specifičnog oblika i bili su dosta čvrsto zategnuti", objašnjava Bogićević.

Ratne igračke u dečačkim danima, poput rasklapanja rakete, ali i raznih lokatora, opredelile su Bobana za budući poziv.

Ljubav prema elektronici stekao je od oca, a od dede, auto-mehaničara, naučio je da motor i njegovi delovi mogu imati primenu i kada odrade radni vek.

Tako će i za trup rakete naći korisnu primenu.