Бобан Богићевић имао је девет година када је НАТО бомбардовао Србију. Док су његови вршњаци у земљама које су бомбардовале и ужички крај безбрижно одрастали, у двориште његове куће у тим ратним данима стигла је разоружана ракета.

"Tу, у ствари, нема ништа опасно. То је механика, као што имате у колима, или на било којој другој машини. Ми смо добили део где је било управљање, значи цела аутоматика, закрилца, мотори, актуатори, сензорика и ракетни горионик, који је у ствари мотор ракете", каже Бобан Богићевић, мастер инжењер за даљинско управљање.

Од некадашњег смртоносног пројектила остао је труп за који још нису нашли примену. За све остало јесу, стручном рециклажом.

"Она је направљена од доста квалитетних материјала, тако да смо искористили, на пример, горионик. Он је био од неких синтерованих материјала, који могу трпети велике температуре, па смо га касније користили у неким нашим експериментима. Прохром је био исто доста доброг квалитета, од, на пример, клипова смо правили пробојце, обележиваче, тако доста ствари. Да бисмо је раставили, морали смо прво да направимо алат, пошто су шрафови специфичног облика и били су доста чврсто затегнути", објашњава Богићевић.

Ратне играчке у дечачким данима, попут расклапања ракете, али и разних локатора, определиле су Бобана за будући позив.

Љубав према електроници стекао је од оца, а од деде, ауто-механичара, научио је да мотор и његови делови могу имати примену и када одраде радни век.

Тако ће и за труп ракете наћи корисну примену.