Kakva je varoš taj Vuhan. Ne znamo mnogo o njoj; većina Srba je prvi put sada zbog košarke čula za Vuhan a da ga prebacimo na drugi kontinent bio bi to najveći grad između Istanbula i Londona

U Vuhan se ne dolazi slučajno; to je grad koji je najbitnije mesto kontinentalne Kine i među 12 miliona ljudi koji žive u ovom gradu, bilo u modernim pedesetospratnicama, bilo u raspadajućim barakama ne dolazi se usput. 

Znao je to Mao Cedung. Te 1966. kad je došao u Vuhan na tradicionalnu proslavu revolucije plivanjem u Jang Ceu dočekalo ga je za jul sasvim izenađujuće vetrovito vreme i buran Jang Ce.

Mao koji je tada imao 73 godine uz zvuke himne „Rumeni se Istok" zajedno sa pet hiljada stanovnika Vuhana ušao je Dugu reku, kako Kinezi zovu Jang Ce i zaplivao prkoseći talasima. 

U zanosu ostali plivači su u ustalasanoj reci vikali „Živeo predsednik Mao", gutajući usput prljavu rečnu vodu da bi, kad bi se dokopali obale govorili da je voda „slatka kao med".

Svemoćan je bio Mao tih godina u Kini, jedna pogrešna reč o njemu mogla je da odvede u smrt ali kada je došao među narod nije mahao s broda nego je ušao u vodu i zaplivao. Zapravo jeste mahao ali dok je izlazio iz vode na brod a tih nekoliko sekundi mahanja, zahvaljući kineskim filmskim novostima i propagandnim plakatima trajalo je bar 10 godina. 

Nije to znao Aleksandar Đorđević i srpska košarkaška reprezentacija. Mi smo u Vuhan došli da kroz njega prođemo i što pre stignemo u Šangaj i Peking. 

Nije naša reprezentacija mogla da izgubi na pripremnim utakmicama; koliko god da je imala loših perioda naposletku bi pobedila svakog protivnika. Svejedno da li za njega igra najbolji igrač NBA lige Adetokumbo ili moćna Francuska, koja će na šampionatu eliminisati Ameriku sa Gregom Popovićem na klupi. 

U Fošanu na početku prvenstva delovali smo još ubedljivije a kad je pamet Raduljice u plus 15 odvela i meč protiv Italije euforija je bivala sve veća. I oni koji žive od tuđe euforije - kladionice izračunale su da je Srbija prvi favorit Svetskog prvenstva. 

I onda se u taj veliki grad Vuhan došlo onako kako nije dolazio ni Mao Cedung. Uz računice kada je pre Srbije još neka ekipa dobila sve četvrtine na prvenstvu, uz polemike da li je u pravu hrvatski plejmejker koji kaže da je ova Srbija najbolja evropska ekipa u poslednjih 25 godina, uz poređenja Bogdana Bogdanovića sada i Danilovića u najboljim danima - srpska reprezentacija stigla je u Vuhan da kroz njega prođe do nekih bitnijih stanica. 

Ako je Mao Cedung, predmet obožavanja i straha u tadašnjoj Kini znao da mora da se okupa u Jang Ceu, Aleksandar Đorđević, predmet obožavanja i poštovanja u Srbiji poslednjih 25 godina morao je da zna da natera svoje igrače da uđu u Dugu reku i zaplivaju. 

Kad su početkom druge četvrtine utakmice sa Španijom ođednom krenuli jaki talasi srpski košarkaši su se sami povukli. Kao da nisu verovali da još neko igra košarku osim njih.

Kao da nisu znali da je Skariolo čovek koji je leto proveo spremajući taktiku protiv Srbije.

Kao da nisu znali da je motiv i vera u sebe nekada jednako moćno oružje kao i sam kvalitet.
Jer kad ne uradiš nešto što je uradio čovek u 73. godini onda izgubiš od ekipe čija najveća zvezda ima 39 godina.