Каква је варош тај Вухан. Не знамо много о њој; већина Срба је први пут сада због кошарке чула за Вухан а да га пребацимо на други континент био би то највећи град између Истанбула и Лондона

У Вухан се не долази случајно; то је град који је најбитније место континенталне Кине и међу 12 милиона људи који живе у овом граду, било у модерним педесетоспратницама, било у распадајућим баракама не долази се успут. 

Знао је то Мао Цедунг. Те 1966. кад је дошао у Вухан на традиционалну прославу револуције пливањем у Јанг Цеу дочекало га је за јул сасвим изенађујуће ветровито време и буран Јанг Це.

Мао који је тада имао 73 године уз звуке химне „Румени се Исток" заједно са пет хиљада становника Вухана ушао је Дугу реку, како Кинези зову Јанг Це и запливао пркосећи таласима. 

У заносу остали пливачи су у усталасаној реци викали „Живео председник Мао", гутајући успут прљаву речну воду да би, кад би се докопали обале говорили да је вода „слатка као мед".

Свемоћан је био Мао тих година у Кини, једна погрешна реч о њему могла је да одведе у смрт али када је дошао међу народ није махао с брода него је ушао у воду и запливао. Заправо јесте махао али док је излазио из воде на брод а тих неколико секунди махања, захваљући кинеским филмским новостима и пропагандним плакатима трајало је бар 10 година. 

Није то знао Александар Ђорђевић и српска кошаркашка репрезентација. Ми смо у Вухан дошли да кроз њега прођемо и што пре стигнемо у Шангај и Пекинг. 

Није наша репрезентација могла да изгуби на припремним утакмицама; колико год да је имала лоших периода напослетку би победила сваког противника. Свеједно да ли за њега игра најбољи играч НБА лиге Адетокумбо или моћна Француска, која ће на шампионату елиминисати Америку са Грегом Поповићем на клупи. 

У Фошану на почетку првенства деловали смо још убедљивије а кад је памет Радуљице у плус 15 одвела и меч против Италије еуфорија је бивала све већа. И они који живе од туђе еуфорије - кладионице израчунале су да је Србија први фаворит Светског првенства. 

И онда се у тај велики град Вухан дошло онако како није долазио ни Мао Цедунг. Уз рачунице када је пре Србије још нека екипа добила све четвртине на првенству, уз полемике да ли је у праву хрватски плејмејкер који каже да је ова Србија најбоља европска екипа у последњих 25 година, уз поређења Богдана Богдановића сада и Даниловића у најбољим данима - српска репрезентација стигла је у Вухан да кроз њега прође до неких битнијих станица. 

Ако је Мао Цедунг, предмет обожавања и страха у тадашњој Кини знао да мора да се окупа у Јанг Цеу, Александар Ђорђевић, предмет обожавања и поштовања у Србији последњих 25 година морао је да зна да натера своје играче да уђу у Дугу реку и запливају. 

Кад су почетком друге четвртине утакмице са Шпанијом ођедном кренули јаки таласи српски кошаркаши су се сами повукли. Као да нису веровали да још неко игра кошарку осим њих.

Као да нису знали да је Скариоло човек који је лето провео спремајући тактику против Србије.

Као да нису знали да је мотив и вера у себе некада једнако моћно оружје као и сам квалитет.
Јер кад не урадиш нешто што је урадио човек у 73. години онда изгубиш од екипе чија највећа звезда има 39 година.