Aleksandar Tijanić je u srpsko novinarstvo ušao kao Nikola Jokić u NBA ligu. Dvostruko više bilo je onih ispred, koji su projektovani da budu bolji, nego onih iza, sa manjim šansama.

Denver je, kažu oni koji znaju Ameriku, idealan grad za život, tačno milju je viši od nivoa mora. NIN je, kažu oni koji su znali novinarstvo, bio idealno mesto za novinare, tačno milju viši od nivoa ostatka novina u tadašnjoj Jugoslaviji. Nekada je vredelo doći u NIN čak i kao autsajder, sa velikom glavom, sa treće godine fakulteta. Sa 41. pozicije na draftu. 

Nije bilo teško uspeti. Trebalo je samo moći ono što niko drugi ne može. Sa pozicije teškog centra imati najkreativnije asistencije; sa pozicije dokumentariste u redakciji pisati najkreativnije tekstove. 

To se ne dešava. Osim što se desilo Nikoli Jokiću i Aleksandru Tijaniću.

Razlika je samo u tome što se Tijanić više „ložio" na košarku od Jokića. Voleo je košarku skoro koliko Jokić voli konjički sport. 

Kad promašiš i koš i tablu 

Naravno, pisao je mnogo o košarci. Kreativno, drugačije, hrabro, bezobrazno. 

Sve dok nije promašio sve.

Nije to bio zicer kao Savanovićev u Turskoj. Niti ulaz u kojem je proklizao kao Bogdan u Lilu.

To je bila potcenjivačka trojka preko Željka Obradovića koja na našu sreću nije bila ni blizu obruča. 

Tijanić, naime, uoči Svetskog prvenstva u Atini 1998. u "Evropljaninu" piše tekst "Kraj mita o dugačkim Srbima" u kojem proriče propast našem nacionalnom timu.

„Svi ćute! Predsednik Ražanj, jer se oseća kao da je nataknut na svog imenjaka; sekretar Radović, jer ne ume ništa da kaže dok mu to ne napišu; selektor Duda, jer je mudro oprao ruke i sve predao na odgovornost Obradoviću. Tako da je naš kouč, sopstvenom krivicom, doveden u situaciju da posle blistave trenerske karijere danas bude Sinan Sakić naše košarke; zavijanjem poznate melodije krije činjenicu da ne sme ništa da obelodani", piše Tijanić u "Evropljaninu" uoči Svetskog prvenstva aludirajući na otkaze u reprezentaciji i prognozirajući potop. 

Doktor Željko 

A to prvenstvo bilo je doktorska disertacija Željka Obradovića.

Bez „tri glavna monstruma", kako je Tijanić nazivao odsutne Divca, Paspalja i Danilovića Jugoslavija osvaja zlato na najbolji način potvrđujući mit o dugačkim Srbima.

Bodiroga na svim spoljnim pozicijama i Rebrača pod košem dominirali su u atinskoj dvorani Oaka i uz Oskara za epizodu Aleksandra Đorđevića bilo je to dovoljno za četvrto jugoslovensko svetsko zlato.

Mit o dugačkim Srbima, pokazalo se, nije tako lako srušiti. 

Uoči ovog prvenstva ne samo da nema skepse kao uoči Atine 1998. nego je euforija već dobila razmere slične Atini 1995.godine. 

I sama ta euforija je jedan od dokaza mita o dugačkim Srbima.

Kao što je dokaz i to što i dalje figuriramo kao drugi (po nekima i prvi) favorit Svetskog prvenstva, a zbog povrede ostali smo bez kapitena i vođe ove generacije Miloša Teodosića.

"Najduža" ekipa 

A dokaz je i to što smo mi - „milju iznad nivoa mora". Kao Denver.

Naime, srpska košarkaška reprezentacija prosečno je visoka 206 cm. U vreme vladavine tzv. „smol bola", gde je najviši igrač često niži od 206 cm - Srbi na Svetsko prvenstvo dolaze sa verovatno najvišim timom od kako se igra košarka. 

Zvanično najbolja „petica" na svetu Nikola Jokić tako će zbog te „denverovske" visine Srbije možda i više vremena provoditi na poziciji broj četiri.

U prvom meču protiv Angole čak je sve svoje minute proveo na poziciji krilnog centra. 

Kad je tim toliko veliki onda je u njemu moguće menjati i pozicije najboljem na svetu. I to je krunski dokaz mita o dugačkim Srbima.