Iako Svetsko prvenstvo počinje koliko sutra, neću još o fudbalu, ili bar ne o šampionatu koji otvaraju Brazil i Hrvatska.

Boravak u Buenos Ajresu prosto me je "primorao" na još jedno sećanje, na još jedan vremeplov, ovoga puta košarkaški. Istina, mogao sam još malo o mojim „urugvajcima" jer su na povratku iz Montevidea svratili ovde i odigrali prijateljski meč sa Argentinom. Izgubili su sa 1:3, jedini gol dao je Moša Marjanović, i to posle vođstva domaćina od 3:0. Zapravo, igrao je pojačani BSK, ali su Argentinci kod Fife prijavili meč kao duel A reprezentacija i tako se vodi, ali rekoh da (još) neću o fudbalu.

Kada sam video da mi je hotel samo nekoliko blokova od legendarne dvorane "Luna park" u kojoj sam 1990. slavio poslednju zajedničku titulu velike Jugoslavije, odmah sam prošetao do legendarnog mesta uspeha. Ista je kao pre 24 godine i, s obzirom na godine, dobro se drži. Dvorana je izgrađena još 1931. i osim brojnih sportskih događaja ugostila je mnoge slavne pevače, recimo Frenka Sinatru i Pavarotija. Maradona je pod njenim krovom pravio venčanje, još 1935. u njoj je bilo izloženo telo Karlosa Gardela, velikog pevača tanga, čiji se diskovi i danas prodaju kao da su snimljeni juče... U "Luna parku" su se upoznali Huan i Eva Peron, ali mi ćemo ovu dvoranu uvek pamtiti po košarci.

Davne 1950. Mirko Amon, Aleksandar Bošković, Lajoš Engler, Dušan Radojčić, Ladislav Demšar, Nebojša Popović, Aleksandar Gec, Milorad Sokolović, Srđan Kalember, Vilmoš Loci, Milenko Novaković i Borislav Stanković otvorili su blistavu stranicu našeg učešća na svetskim prvenstvima. Bili su poslednji, deseti, ali svaki početak je težak. Ako ništa drugo, ostaje zapisano za istoriju da je prvi koš, iz slobodnog bacanja, u istoriji šampionata sveta dao Nebojša Popović koji je 1950. bio igrač-trener. Kao što reče duhoviti Srđa Kalmber, „Argentino, bilo je fino".

Samo 20 godina kasnije, 1970. u Ljubljani, Jugoslavija je postala prvak sveta a u Buenos Ajres 1990, u istu dvoranu "Luna park", vratila se kao treća na prethodnom šampionatu u Španiji 1986. i kao olimpijski vice-šampion iz Seula. Bio sam urednik "Koša", magazina koji se te godine prodavao u šezdesetak hiljada primeraka u celoj bivšoj Jugoslaviji, i bilo je logično da budem na ovakvom događaju. Naši su u grupi igrali u Santa Feu, gradu punom naših iseljenika koji su uprkos "mirisu raspada" Jugoslavije pružili bezrezervnu podršku našem timu. Posle pobeda nad Venecuelom (92:84) i Angolom (92:72) usledio je poraz od Portorika (75-78) koji su predvodili Fabian Ortiz i Ramon Rivas koji su nam dali 23, odnosno 21 poen, ali gubitak meča nije imao nikakve posledice.

U finalnoj grupi u Buenos Ajresu igrala se "rapsodija u plavom". Jugoslavija je u svojoj polufinalnoj grupi pobedila Brazil sa 105:86, SSSR (bez Litvanaca) sa 100:77 i Grčku sa 77:67 i kao prva ušla u polufinale. U drugoj grupi Portoriko je iznenadio Amerikance (81:79) i poslao ih na nas. Nije nam bilo svejedno, iako su Amerikanci poslali zvezde sa univerziteta. Ako pogledate imena, biće vam jasno o kakvim se igračima radilo: Keni Anderson, Bil Ovens, Alonso Mourning, Li Majberi, Henri Vilijams, Čarls Smit, Mark Randel, Tod Dej... Na klupi je bio Majk Kžiževski, ovaj isti koji je na dve poslednje Olimpijade osvojio dva zlata sa NBA profesionalcima. Dražen Petrović, tada igrač Portlanda, odigrao je briljantnu utakmicu, dao je 31 poen i pokazao kakvu mu nepravdu radi Majk Danlivi što ga ne pušta da više igra. Sjajni su bili i kapiten Žarko Paspalj sa 15 poena i Zoran Savić sa 14.

U finalu nas je čekao SSSR, doduše bez Litvanaca, ali još uvek tim za respekt sa Volkovom, Belostenjijem, Vetrom, Sokom, Tihonenkom... Bože, kakva je to egzibicija bila! Na kraju je bilo 92:75 a moglo je biti i 30 razlike. Publika je bila oduševljena, takvu košarku niko nije igrao. Sećam se da mi je mnogo godina kasnije Luis Skola, danas NBA igrač, pričao da je tada kao dečak brisao pod ispod koša, divio se Divcu i ostalim našim asovima i sanjao da jednog dana bude kao oni...

Za istoriju je ostalo zapisano da su svetski prvaci postali Dražen Petrović (18 poena u finalu), Velimir Perasović, Zoran Čutura (5), Toni Kukoč (14), Žarko Paspalj (20), Jure Zdovc (13), Željko Obradović (5), Radislav Ćurčić, Vlade Divac (6), Arijan Komazec, Zoran Jovanović i Zoran Savić (11). Na klupi je bio Dušan Ivković.

Priznajem da mi je sećanje na Buenos Ajres 1990. jedno od najlepših. Bila je to moćna generacija koja je 1989. u Zagrebu postala prvak Evrope i odbranila titulu u Rimu 1991. ali koja nije imala sreće da zajedno bude na Olimpijadi u Barseloni 1992. Petrović, Perasović, Čutura, Kukoč i Komazec osvojili su srebro sa Hrvatskom, ali Srba nije bilo zbog sankcija i pitanje kako bi prošli protiv "drim tima" da su ostali zajedno, pojačani Rađom, koji je zbog povrede propustio Buenos Ajres - ostaće bez odgovora.

Posle sam prošetao čuvenom ulicom "Florida" kojom, kažu, dnevno prođe 800.000 ljudi. Na svakom ćošku "pokretna menjačnica", kao nekad kod nas kada se sa svih strana čulo "devize, devize". Ovde se čuje "kambio, kambio" što je poziv za zamenu neke čvrste valute za lokalne pesose. Zvanični kurs je 10,70 za jedan euro, ovaj ulični ide i do 15. Mnogo je uličnih prodavaca svega i svačega, uličnih umetnika, svirača, igrača tanga, ljudi se snalaze kako mogu i umeju...

Radnje su pune suvenira, a najviše se nude dresovi reprezentacije i svi navijači rekviziti a Leo Mesi vas gleda gotovo iz svakog izloga, sa svakog panoa, sa naslovnih stranica novina. Vreme je za Lea, nadaju se Argentinci. No, o fudbalu više narednih dana.