Иако Светско првенство почиње колико сутра, нећу још о фудбалу, или бар не о шампионату који отварају Бразил и Хрватска.

Боравак у Буенос Ајресу просто ме је "приморао" на још једно сећање, на још један времеплов, овога пута кошаркашки. Истина, могао сам још мало о мојим „уругвајцима" јер су на повратку из Монтевидеа свратили овде и одиграли пријатељски меч са Аргентином. Изгубили су са 1:3, једини гол дао је Моша Марјановић, и то после вођства домаћина од 3:0. Заправо, играо је појачани БСК, али су Аргентинци код Фифе пријавили меч као дуел А репрезентација и тако се води, али рекох да (још) нећу о фудбалу.

Када сам видео да ми је хотел само неколико блокова од легендарне дворане "Луна парк" у којој сам 1990. славио последњу заједничку титулу велике Југославије, одмах сам прошетао до легендарног места успеха. Иста је као пре 24 године и, с обзиром на године, добро се држи. Дворана је изграђена још 1931. и осим бројних спортских догађаја угостила је многе славне певаче, рецимо Френка Синатру и Паваротија. Марадона је под њеним кровом правио венчање, још 1935. у њој је било изложено тело Карлоса Гардела, великог певача танга, чији се дискови и данас продају као да су снимљени јуче... У "Луна парку" су се упознали Хуан и Ева Перон, али ми ћемо ову дворану увек памтити по кошарци.

Давне 1950. Мирко Амон, Александар Бошковић, Лајош Енглер, Душан Радојчић, Ладислав Демшар, Небојша Поповић, Александар Гец, Милорад Соколовић, Срђан Калембер, Вилмош Лоци, Миленко Новаковић и Борислав Станковић отворили су блиставу страницу нашег учешћа на светским првенствима. Били су последњи, десети, али сваки почетак је тежак. Ако ништа друго, остаје записано за историју да је први кош, из слободног бацања, у историји шампионата света дао Небојша Поповић који је 1950. био играч-тренер. Као што рече духовити Срђа Калмбер, „Аргентино, било је фино".

Само 20 година касније, 1970. у Љубљани, Југославија је постала првак света а у Буенос Аjрес 1990, у исту дворану "Луна парк", вратила се као трећа на претходном шампионату у Шпанији 1986. и као олимпијски вице-шампион из Сеула. Био сам уредник "Коша", магазина који се те године продавао у шездесетак хиљада примерака у целој бившој Југославији, и било је логично да будем на оваквом догађају. Наши су у групи играли у Санта Феу, граду пуном наших исељеника који су упркос "мирису распада" Југославије пружили безрезервну подршку нашем тиму. После победа над Венецуелом (92:84) и Анголом (92:72) уследио је пораз од Порторика (75-78) који су предводили Фабиан Ортиз и Рамон Ривас који су нам дали 23, односно 21 поен, али губитак меча није имао никакве последице.

У финалној групи у Буенос Ајресу играла се "рапсодија у плавом". Југославија је у својој полуфиналној групи победила Бразил са 105:86, СССР (без Литванаца) са 100:77 и Грчку са 77:67 и као прва ушла у полуфинале. У другој групи Порторико је изненадио Американце (81:79) и послао их на нас. Није нам било свеједно, иако су Американци послали звезде са универзитета. Ако погледате имена, биће вам јасно о каквим се играчима радило: Кени Андерсон, Бил Овенс, Алонсо Моурнинг, Ли Мајбери, Хенри Вилијамс, Чарлс Смит, Марк Рандел, Тод Деј... На клупи је био Мајк Кжижевски, овај исти који је на две последње Олимпијаде освојио два злата са НБА професионалцима. Дражен Петровић, тада играч Портланда, одиграо је бриљантну утакмицу, дао је 31 поен и показао какву му неправду ради Мајк Данливи што га не пушта да више игра. Сјајни су били и капитен Жарко Паспаљ са 15 поена и Зоран Савић са 14.

У финалу нас је чекао СССР, додуше без Литванаца, али још увек тим за респект са Волковом, Белостењијем, Ветром, Соком, Тихоненком... Боже, каква је то егзибиција била! На крају је било 92:75 а могло је бити и 30 разлике. Публика је била одушевљена, такву кошарку нико није играо. Сећам се да ми је много година касније Луис Скола, данас НБА играч, причао да је тада као дечак брисао под испод коша, дивио се Дивцу и осталим нашим асовима и сањао да једног дана буде као они...

За историју је остало записано да су светски прваци постали Дражен Петровић (18 поена у финалу), Велимир Перасовић, Зоран Чутура (5), Тони Кукоч (14), Жарко Паспаљ (20), Јуре Здовц (13), Жељко Обрадовић (5), Радислав Ћурчић, Владе Дивац (6), Аријан Комазец, Зоран Јовановић и Зоран Савић (11). На клупи је био Душан Ивковић.

Признајем да ми је сећање на Буенос Ајрес 1990. једно од најлепших. Била је то моћна генерација која је 1989. у Загребу постала првак Европе и одбранила титулу у Риму 1991. али која није имала среће да заједно буде на Олимпијади у Барселони 1992. Петровић, Перасовић, Чутура, Кукоч и Комазец освојили су сребро са Хрватском, али Срба није било због санкција и питање како би прошли против "дрим тима" да су остали заједно, појачани Рађом, који је због повреде пропустио Буенос Ајрес - остаће без одговора.

После сам прошетао чувеном улицом "Флорида" којом, кажу, дневно прође 800.000 људи. На сваком ћошку "покретна мењачница", као некад код нас када се са свих страна чуло "девизе, девизе". Овде се чује "камбио, камбио" што је позив за замену неке чврсте валуте за локалне песосе. Званични курс је 10,70 за један еуро, овај улични иде и до 15. Много је уличних продаваца свега и свачега, уличних уметника, свирача, играча танга, људи се сналазе како могу и умеју...

Радње су пуне сувенира, а највише се нуде дресови репрезентације и сви навијачи реквизити а Лео Меси вас гледа готово из сваког излога, са сваког паноа, са насловних страница новина. Време је за Леа, надају се Аргентинци. Но, о фудбалу више наредних дана.