Ima raznih poraza. Teških, mučnih, lakih, bolnih, nebitnih. Ovaj, iako od 16 poena razlike, ne boli. Naprotiv.

Ne samo zbog toga što izuzetno korektni momci i veliki igrači kao što su Batum, Uertel, Dijao i Lovernj nisu sebi dozvolili da umesto sporta u kojem su tako uspešni igraju šah, već su pobedili Iran. Znao sam da pet nasumično izabranih reprezentativaca Francuske, ako igraju otvorenih očiju i odvezanih nogu ne mogu da izgube od Irana. Ali, zbog svih čuda koje donose Fiba takmičenja strepeo sam od scenarija da Francuzi izgube do šest poena razlike i Srbiju pošalju na Španiju, u eventualnom četvrtfinalu.

Već i zbog toga što se nismo uplašili Španije; što smo na način na koji je Teodosić čuvao Rikija Rubija pokazali i bezobrazluk, što smo dali sve od sebe da unapred upisani poraz ne bude samo otaljavanje posla.

Zato što je naše igrače boleo rezultat na semaforu; nisu kao drugi protivnici Španaca mirno gledali na dvocifren minus, zato što su bili spremni da se potuku dva i po minuta pre kraja na minus 18 zarad svoje časti i ponosa.

Zato što smo dobili selektora. Što Aleksandar Đorđević nije dao na svoj tim; zato što se nije predavao, ne pre meča kao drugi selektori nego ni na minus 18 tri minuta pre kraja meča.

Zato što smo mašinu koja melje 40 minuta, koja nijednog trenutka u utakmici ne staje bez obzira na rezultat, pobedili u trećoj četvrtini.

A ova Španija, iz Granade 2014, najbolja je evropska reprezentacija koja je igrala u 21. veku, koliko god to teško bilo da kaže nekome ko bi zlato iz Indijanapolisa (kao i ona dva atinska) smestio u fioku najsrećnijih događaja u životu.

I, bar po imenima pošto nisam gledao Ćosićevu, Kićanoviću i generaciju Sergeja Belova verovatno najbolja evropska reprezentacija svih vremena.

Pogotovo, kada, kao ovde u Granadi, ima sudijski tornado u leđa.

Koji joj uopšte nije potreban; ali Španci ništa, ništa ne prepuštaju slučaju. I sasvim neprimereno za ovakvu ekipu „skaču" na svaku sudijsku odluku, čak i na plus 20 ili 25.

Na ovom Mundobasketu ispostavlja se da je NBA najbolje merilo, to jest da košarkaši koji igraju u američkoj profesionalnoj ligi dominiraju na ovom turniru, bez obzira na to da li nose dres SAD-a, Brazila, Senegala ili Filipina.

A u španskoj reprezentaciji, izuzev Rejesa, svi košarkaši, njih 11 su u nekoj vezi sa NBA, bivši, sadašnji ili budući igrači. Pri čemu za braću Gasol, Kalderona, Rubija i Ibaku može da se kaže da su NBA zvezde jednako kao što su Rudi Fernandez iz Reala ili Navaro iz Barselone velike zvezde evropske košarke.

Nikada ni u jednoj reprezentaciji nije se skupilo toliko košarkaša koji igraju tako bitnu ulogu u najjačoj ligi na svetu. O snazi Španaca verovatno najbolje govori činjenica da je Hose Kalderon, taj fenomenalni plej Njujork niksa u ovoj španskoj reprezentaciji tek treći plejmejker i mora da se zadovolji jednocifrenim brojem minuta na parketu.

Verovatno jedina ekipa koja se može meriti sa Špancima iz Granade 2014. jeste Jugoslavija iz Zagreba 1989. i Buenos Ajresa 1990. godine. Ali, čak i tu, ako se setimo ko su nam bili sedmi i osmi, ili deseti i jedanaesti igrač i uporedimo te momke sa sadašnjim španskim vodonošama - terazije prevagnu na stranu tima koji vodi Huan Orenga.

E upravo tog, nekadašnjeg centra Real Madrida iz vremena jugoslovenske dominacije Evropom zbog manjka trenerskog iskustva možemo posmatrati kao najslabiju kariku u moćnom španskom lancu. Mada, posao pritiska na sudije i zapisnički sto obavlja besprekorno.

Ako bismo tražili još neku eventualnu moguću slabost možda bismo mogli da je nađemo u tome što je utisak da najveća zvezda ove španske reprezentacije Pau Gasol ima potrebu da to pokaže i na terenu i na svakoj utakmici pa, u slučaju da Pau ima loš dan, a još ga nije imao, to bude nekakva šansa za protivnika.

Naravno, snagu Španije videćemo u finalu sa Amerikancima, niko drugi apsolutno nema šanse da ih ugrozi. mada pritisak zna da napravi čudne stvari, znamo to mi koji smo organizovali Eurobasket 2005, znaju i Španci koji su slično prošli dve godine kasnije.

Zapravo, jedina evropska reprezentacija koja bi imala nekakve realne šanse sa ovakvim Špancima bila bi nekadašnja Jugoslavija: Teodosić, Goran Dragić, Vujačić, dva Bogdanovića, Mirotić, Bjelica, Teletović, Šarić, Vučević, Peković i Krstić.

A sadašnjoj Srbiji preostaje da ovako kao protiv Španaca odigra i u nedelju protiv Grčke i u sredu protiv Brazila ili Argentine.

Pa da još jednom izađemo na crtu onima koji su po imenima najbolji svih vremena.