Fariborz Akramihasankijadeh ima 53 godine i žvaće duvan koji smrdi na konjsku balegu. Ali i to je, kaže, zdravije od dve kutije cigareta dnevno.

Fari je državljanin Švedske, kao programer radi u Londonu a u Granadu je doputovao da bi gledao Svetsko prvenstvo u košarci. I bodrio svoju reprezentaciju. Iran.

Njegov najbolji prijatelj Rivas mnogo voli devojke, više čak i od Olimpijakosa, zbog koga pije svakog vikenda pa novac koji zaradi troši na destinacije poput Tajlanda. Fari mnogo voli svoju zemlju. U kojoj nije bio 32 godine.

Fariborz je šiit. Kao i velika većina Iranaca. Kada je postao punoletan u njegovoj zemlji desila se Islamska revolucija; godinu dana kasnije otpočeo je rat: Irak Sadama Huseina protiv Irana ajatolaha Homeinija. Prve godine rata odvijale su se povoljno po Iran. Ali, 1982. godine SAD posle 25 godina skidaju Irak sa liste terorističkih država, uspostavljaju diplomatske odnose sa vladom u Bagdadu i daju svu podršku iračkom lideru Sadamu Huseinu. Zbog promenjene situacije na terenu Iran mobiliše i momke koji nisu prošli obavezan dvogodišnji vojni rok. Među njima i Farija.

Godine 1984. Fariborz iz Švedske gleda Olimpijske igre u Los Anđelesu. I navija za Jugoslaviju. Zbog Dalipagića. I njegovog fenomenalnog skok-šuta. Pokušavao je Fari da nauči jezik i upiše fakultet, ali ni jedno ni drugo nije išlo lako. Ipak, što je najbitnije, uspeo je da se oporavi posle teškog ranjavanja, a nakon prebacivanja u Italiju, Švedska je bila jedina zemlja koja je htela da ga primi. Ostalo mu je još pet meseci odsluženja vojnog roka, ali je odlučio da se ne vraća kući. U rat.

Hamed Hadadi, onaj gorostasni centar reprezentacije Irana koji se igrao s nama prve dve četvrtine, ipak je odlučio da se vrati kući. Iz Arizone, gde je pokušao da igra za Finiks Sans. Dejvid Štern je očigledno pre Džona Kerija i administracije predsednika Obame shvatio važnost otopljavanja odnosa sa Iranom. Hadadi sada igra za Mahrum Teheran.

Fari odavno ne igra košarku, iako kaže da na koledžu nije bio loš šuter, ali zato, gde god može, prati svoj Iran. To mu jedino preostaje.

Jer, Fari je u Iranu dezerter, a po zakonima donesenim u Teheranu, minimalna kazna za dezerterstvo je 10 godina zatvora. Najčešće je, kaže, 20 godina, a ponekad i imitira rukama pucanje iz mitraljeza. Iznenađeno reagujem. Da, da, ponavlja tihim glasom, i to ne, sada rukama sebi oko vrata stavlja zamišljeni konopac, nego baš – ponovo simuliranja pucanje.

Sanjam svoju zemlju, kaže mi. Zato je u prezime Akrami dodao i naziv mesta gde je rođen i otuda 18 slova u prezimenu. Otac ga je zamolio da to uradi i učinio je bez obzira na to koliko bilo komplikovano svima na Zapadu da mu napišu ime. Sestru i majku viđa jednom godišnje, u Turskoj. Dve do tri nedelje provode zajedno u Istanbulu ili Antaliji. One mu pričaju o Iranu.

Ponovo je kao kad je tek došao u Evropu usredsređen na vesti sa Bliskog istoka. Plaši ga rat u Iraku. Plaši ga "Aj Es" vojska (Islamske države Iraka i Levanta). To je sve spojeno, Sirija, Irak, Iran, kaže, sunitski ekstremisti neće preskočiti Iran.

Razmišljao je, kao ostareli Mihailovićev Ljuba Vrapče, da se u slučaju rata vrati u Iran. Da vrati dug. Ali, razmišlja, nije fer zbog sina i ćerke. Njegov život više nije samo njegov.

Kažem mu da sam u vreme utakmice između Argentine i Irana na Svetskom prvenstvu u fudbalu postavio tvit da i u Brazilu i u Iraku navijam za Iran. Smeje se. Voleo bi, kaže, da se i košarkaši Irana na ovom prvenstvu bore kao i fudbaleri na utakmici protiv Argentine. Zato što je tad bio ponosan, iako je Mesi dao gol. U Iranu mnogo više od košarke ljudi vole fudbal, 12.000 Iranaca je bilo u Brazilu, a ovde, iako dosta Iranaca živi u Španiji, nije ih bilo više od dvadesetak.

A u Iranu je košarka sve popularnija; iako još nije dostigla popularnost odbojke i njihovog nacionalnog sporta: dizanja tegova.

Naš trener je vaš čovek, pita, ili je „Bosnijan"? Ni sam ne znam šta da mu kažem. Bosnijan ali sin mu je igrao za Sloveniju. Možda je Slovenac.

I kod vas je sve spojeno, kao na Bliskom istoku, smeje se. I Mehmed Memi Bećirović odlazi u Iran, a Fariborz Akramihasankijadeh ne sme.

Može samo da navija za svoju zemlju u košarci.