Те деветсто педесет и осме кад је над Београдом дувао југо, у Кини је била актуелна кампања: Велики скок напред. И парола: Енглеску надмашићемо, Америку сустићи.

И то говори о нашој заједничкој прошлости. Код нас је била актуелна парола: Америка и Енглеска биће земља пролетерска.

Две последње изборне кампање у САД и Енглеској и велики успон Сандерса и Корбина довеле су до тога да чак и југословенска парола звучи скоро па авангардно. А шта тек рећи за кинеску?

У последњих четврт века Кина је показала шта заиста значи велики скок напред спроводећи у дело комунистичку паролу из 1958. 

И како изгледа време у којем је Кина надмашила Енглеску и сустигла Америку?

Како изгледа време у којем је показала да западни образац модернизације није не само једини могући већ да можда постоји и бољи?

Ефикаснији.

На пример - Еђао. То је прилично омиљена ствар у Кини; прави се од магареће коже а Кинези верују да ублажава болове али и још којешта, између осталог сматра се да побољшава либидо.

Све већу платежну способност Кинеза на својој кожи су буквално осетили магарци. Због тога што Еђао може да приушти све већи број Кинеза број магараца у Кини се преполовио у последњих 25 година.

Повећана потражња Кине за магарцима довела је до тога да се, на пример, цена магарца у Туркменистану учетворостручила, а огроман раст цена магарци су доживели и у Африци.

Магарци су притом као товарне животиње много битни у пољопривредној производњи; магарцима се допремају пољопривредни производи на пијаце у средњој Азији и Африци па је изненадни пад њиховог броја и пораст цене довео до дестабилизације пољопривреде у земљама осетљиве привредне равнотеже. 

То је чак довело до тога да су, на пример Буркина Фасо и Нигер законски забранили извоз магараца у Кину. А појавило се и црно тржиште магарећих кожа. 

То што се дешава са тржиштем магараца парадигма је како ће да изгледа свет кад просечан Кинез сустигне живот просечног западњака.

Ши Минг, новинар и публициста који је рођен Пекингу а живи у Немачкој то је недавно објашњавао на швајцарској националној телевизији.

Минг, наиме, тврди да кад би просечна кинеска породица поседовала оно што поседује добростојећа немачка породица: кућу, викендицу и два аутомобила, кад би јела онолико меса колико једе немачка породица више средње класе, планета би стала. 

Можда не буквално али нестало би стоке за узгој, нестало би бетона за куће, нестало би лимова за производњу аутомобила. 

Оно што је деветстодеведесет и осме звучало много бесмисленије него деветстопедесет и осме сада је постало реалност.

Будућност је стигла; Енглеска је надмашена, Америка је достигнута. 

Будућност која се најбоље чита са магарећих кожа.