Репрезентација Србије предвођена Сашом Ђорђевићем донела је истински резултатски препород нашој кошарци.

Наследивши део кадра који је у репрезентативни рад увео Зоран Славнић, а касније додатно селектирао и избрусио Душан Ивковић, Ђорђевић је успео да много конзистентније у протеклих пет година остварује резултате још од времена првог мандата Жељка Обрадовића и кратког деловања Светислава Пешића. 

Истини за вољу, период Обрадовићеве доминације трајао је од 1995. и злата у Атини до 1999. и бронзе у Паризу, где због опште нерегуларности стања у земљи и лошег здравственог билтена екипе и та медаља сија пословичним златним сјајем. Међутим, Обрадовићев концепт имплодира на Олимпијади 2000. године.

Потом следи вероватно најдоминантнији период наше скорашње кошарке, где Светислав Пешић уништава све противнике на путу до европског злата у Турској, а потом нa релативно траљавом турниру у Индијанаполису на крају доводи екипу у прави тонус и први пут у историји елиминише америчку екипу сачињену од НБА играча, и то на њиховом терену, у савезној држави где се цени кошарка.

Две сенке 

Па ипак, од тада нас прате две сенке. Једна је да су Југословени први избацили НБА Американце, али су их први поразили Аргентинци. Друга је да су иx после нас испрашили и Шпанци.

У финалу са Аргентином тада имамо изгубљену утакмицу коју преокреће Бодирога. Имамо и наклоност судија у завршним секундама. Али пре свега имали смо против себе екипу која не уме да победи. Један од бизарних гафова које смо тада видели било је увoђење повређеног Ђинобилија, који је видно храмао и у својој деоници је више сметао Аргентини него што је угрожавао нас.

Потом, следи криза све до 2009. године. Имамо пропасти на Олимпијади, потом срамоту на домаћем терену 2005, а онда следи и период када нико не жели да води репрезентацију па је узимају Шакота и Славнић, од чега смо овог првог некако сасвим заборавили.

Тај период су искористили Шпанци и Аргентинци. Крећу да праве озбиљне континенталне и светске резултате, и отприлике у периоду нашег нокдауна у више наврата нокаутирају Американце.

Консолидација САД иде упоредо са нашом. И ми се 2009. предвођени Душаном Ивковићем враћамо на велику сцену. Ту стижемо до једног финала Евробаскета, једног полуфинала Мундобаскета и пар слабих турнира који нас коштају Олимпијаде.

Стога Ђорђевићев скор од по једног финала и полуфинала Евробаскета, односно два финала изгубљена од америчких НБА постава делује као пуни препород наше кошарке.

На овогодишњем Мундобаскету пројектован је пуни камбек на стазе славе из Индијанаполиса.

Овог пута, поприште је била Кина, земља која гледа на кошарку кроз НБА оптику, али исто тако и земља која је окончала Обрадовићеву еру на Олимпијади 2004. Међутим, попут Кинеза, ми смо само гледали на САД и пратили ко од НБА асова отказује позиве Грегу Поповичу.

Сенка из Индијанаполиса нас је међутим сустигла. Само се обрнуо редослед. Прво су нас победили Шпанци а онда су нас избацили Аргентинци.

Кад те злато заслепи 

Док се народ заједно са екипом припремао ментално за првенство, Шпанци нису помињани а Аргентинци су постојали као фуснота и екипа која ето само долази из исте земље као онај сјајни састав у ком су били Ђинобили, Носиони, Скола, Оберто и остали.

А онда смо против Шпанаца доживели болан пораз у коме смо се прво морали подсетити да на папиру можда ипак нисмо толико јака, да не кажем најјача екипа. Упркос томе што су нас Шпанци тукли са „скраћеном ротацијом“, дакле без уласка свих играча на терен, имали смо прилику да се уверимо како игра тим сачињен од важних играча из важних клубова.

Видели смо како Шпанци имају НБА играче највише класе, шампиона НБА Марка Гасола и плеја Финикса Рикија Рубија, и да они по много чему видно одскачу од наших НБА асова.

Затим, ту су њихови евролигашки играчи са НБА стажом Руди и Клавер, и коначно Љуљ, коме се није ни ишло у НБА иако је имао квалитет и понуде равне онима које је добио Богдан Богдановић. 

Болна спознаја да заправо можда ниси најјачи представник „остатка света“ који треба да скине са трона ослабљене Американце, можда и није сустигла све навијаче наше репрезентације, али свима је било јасно да смо овим поразом довели себе у ситуацију да се за злато морамо борити у полуфиналу са Американцима, а да онда у финалу треба да видимо да ли смо најбоља неамеричка екипа.

Отвара се наравно и питање како то да Шпанија ни у једном тренутку није третирана као значајна препрека на путу до злата.

Она практично није ни помињана иако је било очигледно ко ће се пласирати даље из иницијалних група и са ким се морамо срести. Као да смо на путу према том сусрету са САД заборавили на све остале.

Група збуњених момака 

Против Шпанаца смо деловали као екипа која се некако изменила у односу на раније наступе. Нота бене, Шпанци су први врхунски ривал ког смо срели, али свеједно, од највише екипе на турниру постали смо група збуњених момака који не могу да ухвате лопту испод свог коша, од прекаљених НБА асова – почетници који не могу да реализују отворене шутеве па чак и полагања под кошем.

Сигурно да се може много шта спочитати стручном штабу, али на терену се видело да се неке ствари не морају нацртати да би се урадиле а изостале су.

Чини ми се да се остатак навијача од овог пораза опоравио брже од мене, преузевши мантру да ако желимо злато морамо да победимо Американце некад, не нужно у финалу.

А онда је дошла Аргентина, и исправила грешку из претходне утакмице. Наиме, избацивши нас, вратили су нас на путању у којој сигурно нећемо срести Американце пре финала.

Аргентинци су међутим потпуно другачија „звер“ од Шпанаца.

Немају ниједног НБА играча, имају два момка која играју у Аргентини, остали су по Шпанији и Италији, а ту је и Луис Скола, човек који је по годинама ближи људима који у студију РТС-а гостују као трофејни играчи него момцима на терену.

После НБА каријере, Скола игра у Кини, али та полумировина није успела да га уљуљка и он је битно допринео победи против Србије.

Подсетили су ме на оне аскетске Ивковићеве екипе када је Крстић имао Сколину улогу, а остало су били млади момци на првим европским уговорима.

Шта знају Шпанци 

Србија се на неки начин тако нашла између онога како је себе замишљала, као комбиновани састав НБА асова и евролигашких лисаца који све зна и све уме што су заправо били Шпанци, и онога што је некада била, а то је тим младих, концентрисаних, талентованих момака са мало ветеранског инпута, а то је била Аргентина.

Србија се претворила у тим без идентитета, престала је да буде оно што су данас Аргентинци, није постала оно што су данас Шпанци.

Ако смо до утакмице са Шпанијом још и могли да мислимо да наша екипа носи помало од оба света јер је у стању да упари Лучића и Јокића, Гудурића и Бјелицу, после ове две утакмице претворила се у једно велико ништа.

Шпанци су овакве ситуације, како сам писао пре неки дан у тексту о Поповичу, решавали тиме што су по повратку у хотел и даље знали да су најбоља екипа, иако су изгубили.

То је омогућило континуитет рада и генерацији играча и тренеру Скариолу.

Подсетимо, колико пре две године, Шпанци су губили на Евробаскету од Словеније. Ми, нажалост, то не можемо да мислимо.

С друге стране, велики порази захтевају велике гестове, али они не смеју бити пренагљени. Анализа ће показати ко су кривци. Али најважније је проценити да ли је кривица толика да ти људи не заслужују нову прилику?

Склоните рекламе 

Исто тако, живимо у времену у ком је огромна одговорност стављена на плећа момака из репрезентације, али заправо овде имамо посла са једним много ширим спортско-медијским комплексом. Сама пословна димензија овог фијаска није занемарљива.

Привреда је уложила огроман новац у подршку савезу и читав низ рекламних кампања. Једна од њих је базирана на томе да освајач медаље у Индијанаполису долази да се клади на Србију.

Од реклама пуних набоја, оне сада постају нешто што се под хитно мора склонити од публике.

Све то је проистекло из медија који су створили слику како нас само ослабљена САД дели од злата, а да се не би слали помешани сигнали стручни штаб је прихватио тај дискурс.

Лако је бити генерал после битке, али могла би се сакупити доста раскошна архива процена које сада делују потпуно депласирано.

Овде имамо прилику да видимо један школски пример грађења искривљене слике стварности у којој су чак и они којима је посао да анализирају догађаје дали одушка својим навијачким страстима.

На крају се испоставило да толико неосновани спортски набој води од једне до друге нереалне слике стања јер није наша екипа опет па толико лоша, нити и даље овај репрезентативни програм заслужује негативни предзнак.

Сумрак или свитање

Но, вратимо се Шпанцима. Једна од ствари која њима омогућује да безбрижно уживају у самима себи јесте управо јака инфраструктура коју тај спорт има у Шпанији. Њихова лига је најјача после НБА, њихови клубови и резултатски и политички руководе Евролигом.

У том погледу, ми смо ближи Аргентинцима. Наша кошаркашка инфраструктура је нестабилна и изузетно зависи од анимирања јавности и привлачења јавног новца које се врши на бази резултата репрезентације и на бази резултата нашег клуба који игра Евролигу.

Стога, сваки неуспех те једне селекције и тог једног клуба утиче на целокупну кошарку код нас.

Дакле, да, данашњи дан је мрачан дан за нашу кошарку. Не онолико колико изгледа сада, али не ни битно мање од тога.