Платон у "Држави" теологију одређује као продубљивање онога у шта се верује.

Многи од нас који су веровали у пласман Србије у полуфинале рационализавали су то своје веровање чињеницом да је Милош Теодосић за репрезентацију увек боље играо него за клуб (баш као, на пример, Александар Ђорђевић некада) и да би могао да надмаши своје партије из Пољске пре пет и Турске пре четири године.

Пласман у финале није разматрала ниједна религија. Уосталом, већи би број верника нашла теза да ћемо изгубити од Ирана и одмах се вратити кући него да ћемо играти финале против Сједињених Америчких Држава.

Али, Тео није само надмашио неке од својих најбољих наступа у репрезентацији. Он је своју игру, а најбољи је кошаркаш репрезентације у последњих пет година, подигао на један додатни ниво.

Никада ниједна успешна српска или југословенска репрезентација није толико зависила од једног играча, као што ова зависи од Теодосића. Напади с њим у петорци су нестварни. Овакву игру на противничкој страни терена нисмо имали још од Турске 2001. године. Асистенције већ задиру у онострано; противници, најбољи европски и светски играчи испадају наивчине; недостаје још само да зауставе игру и затраже успорени снимак да би видели куда је лопта прошла. А хладнокрвност, самопоуздање и безобразлук на том нивоу не памтимо још од Александра Ђорђевића на тој позицији и у том дресу, у јуну и јулу 1995.

Тео, међутим, није лак за коришћење. Сам његов поглед и израз лица, наизглед одсутан, не одаје утисак некога ко би могао да издржи са још 11 људи, поготово ако су сви мушкарци, за истим столом, дуже од 15 минута. А његов задатак је да их учини бољим.

И зато је Теодосићу сада теже него онда Ђорђевићу. Какве је све играче око себе имао Сале кад је организовао напад репрезентације! Али, зато је Ђорђевићу сада лакше да разуме Теодосића. И он је са "Партизаном" ишао до врха само са Даниловићем. И зато Теодосић најбоље игра управо код Ђорђевића.

Нема сумње да је Ђорђевић озбиљно мислио када је рекао да сви играчи морају да буду део система и да не сме да буде искакања, али се сећа да је један играч искакао и код Ивковића и Обрадовића, за које нико не сумња да све – а поготово свој посао – раде изузетно озбиљно.

Зато је Ђорђевић решио да на Светско првенство крене са два плејмејкера; једним дугогодишњим поузданим репрезентативцем, кога бије глас да чешће гледа у врат противника него у кош, и другим, дебитантом, који је у клубу који је недавно одустао од такмичења био трећа опција на позицији плејмејкера, друга на позицији бека и прва једино кад су твитови у питању.

Таква два плејмејкера повео је легендарни српски плејмејкер на Мундобаскет да би "радили" за оног, јединог ван система. Онога чији је задатак био да, како каже Божа Маљковић, кошарку усмери ка уметности.

А Србију ка полуфиналу Светског првенства.

А Тео ју је одвео право у велико финале.

Ту више нема рационалног објашњења, то је теологија.