Dan pred bombardovanje, 23. marta 1999. godine, proglašeno je stanje neposredne ratne opasnosti, a te večeri sam napravio saobraćajni prekršaj.

Saobraćajci su posao revnosno obavljali, te mi je vozačka dozvola oduzeta na jedan dan. Znajući da će početi rat i da će mete sigurno biti vojni i policijski objekti, sledećeg jutra sam požurio u Ljermontovljevu da to rešim. Idu nesigurna vremena, gde da mi izgori dozvola.

Ista policijska stanica je i dalje u Ljermontovljevoj, ona nije gađana, ali Poslovni centar "Ušće" jeste i to dvaput, prvo 21. aprila. Tamo je bilo sedište televizije Pink, gde sam radio u filmskoj redakciji.

Dok sam rešavao problem dozvole, okončano je i povlačenje ljudi i najvećeg dela tehnike televizije Pink iz zgrade "Ušća" na rezervne položaje.

Zgrada je bila sedište nekih medija i stranaka, imala je antenu na krovu i još pre početka agresije govorkalo se da je obeležena kao cilj. Iako se u nju ulazilo kad nije vazdušna opasnost, u bombardovanjima nije bilo nastradalih.

Pošto su požari ugašeni, iz zgrade su iznošene preostale stvari.

Tada sam shvatio da je gomilu dijalog lista, a tada su dostavljane u isključivo u štampanoj formi, neko ocenio kao nepotrebne papirčine i ostavio ih.

Poslednji put u poslovnom delu zgrade 

Iz daleka se videlo da su prozori filmske redakcije čitavi, zaključio sam da je požar nije zahvatio.

Antena je još uvek stajala na krovu i pretpostavio sam da će zgradu gađati ponovo pa sam, jer su mi liste trebale, a malo (ili malo više) iz avanturizma, seo u auto i toga dana poslednji put ušao u poslovni deo zgrade.

Prva upečatljiva stvar na ulazu bila su izbijena vrata liftova, dupla klizeća, verovatno ih je izvitoperio vazdušni udar u kanalima za liftove. Tako je bilo na svim spratovima, negde su bila izlomljena i izbijena, negde ispupčena ka spolja. Kasnije sam, prisećajući se tog prizora kao pasionirani hororista, puštao mašti na volju i zamišljao demonske sile na delu kako se probijaju iz mračnog lifta, ali je u tom trenutku jeza stvarnosti naizgled sputavala maštu.

Zgrada je gađana sa više projektila, pogođen je krov i donji spratovi, ali su stepenice ostale čitave. Na prvom spratu je bio bizaran prizor. Zbog udara, pretpostavljam, negde oko drugog-trećeg sprata, pod tih spratova se u centralnom delu urušio i tu se stvorio jedan veliki prostor, bizaran prizor za poslovnu zgradu. Otvori gde su projektili prošli kroz zidove nisu bili veliki, upaljači su se aktivirali tek po udaru. Ploče tih prvih spratova se jesu sručile, ali je hol u prizemlju izdržao. 

Oko petnaestog sprata je počinjalo da postaje pomalo zastrašujuće. Žamor ljudi postajao je sve tiši, a polako sam ulazio u zonu koju je zahvatio požar, postajalo je sve tamnije i zagušljivije. Zgrada nije imala pločice sa brojem sprata, zabrojao sam se posle izvesnog vremena, a garež je bila takva da se ništa nije razaznavalo, svuda samo crnilo jer nema prozora, pred kraj sam se saplitao preko stepenica, nisam video skoro ništa, ljudski glasovi bili su tek šapat, pritiskala je ona beogradska ratna tišina na koju nikako nisam uspevao da se naviknem tih dana. Saplitao sam se tako po mraku dok nisam ugledao nebo oivičeno grozdovima betona i armature – promašio sam sprat i popeo se sve do restorana. Krov je bio probijen. Hajde nazad. 

Sprat gde sam radio godinama jedva sam prepoznao po izgorelim barskim stolicama – blizu stepeništa bio je šank. Niz hodnik (smer prema reci) s desne strane (prema Milentija Popovića) kancelarije su bile potpuno izgorele, zjapila su prazna prozorska okna. Filmska redakcija je bila poslednja levo. Naravno, mi smo neuništivi, kod nas je bila samo garež po zidovima i uramljenim posterima, eksplodirao je klima-uređaj, ali generalno bi posle detaljnog čišćenja sve delovalo čitavo. Bizaran detalj bili su istopljeni laser-diskovi i telefoni, što je govorilo kolika je temperatura bila, mada ništa nije gorelo.

Zvuk tramvaja i zvuk letelica 

Našao sam te moje papirčine i počeo da ih pakujem kad pritiskajuću tišinu poče da osvaja tada već dobro poznato brujanje spolja.

Najpre vrlo tiho, a onda sve bliže i bliže...

Događalo se da prvo grune neka eksplozija pa se tek onda začuju sirene, stomak mi se vezao u čvor, bukvalno sam zastao za trenutak u pola pokreta, kao pauziran.

Adrenalin udara, vreme se usporilo, misli se ubrzale. U tom trenutku neobično smireno shvatim da, ukoliko je avion ili neki projektil tu da završi posao sa antenom, nema nikakve šanse da sad strčim skroz do dole, te se pomirim s time i nastavim da pakujem liste, pa šta bude. Ali taj čvor u stomaku, čak i tako pomiren sa sudbinom, pamtim evo sada.

Pogledam nadesno, kroz vrata i okno izgorele kancelarije pored i – gle! Shvatim bizarnu činjenicu da u toj bolesnoj tišini ratnog Beograda zvuk tramvaja koji prelazi preko Starog mosta podseća na zvuk letelica. Dobro de, možda i ne podseća toliko, ali Doplerov efekat zvuka nečega što vam prilazi podseća. Pih bre, mašta ipak nije sputana!

Proklinjem ja tako gradski prevoz, onako reda radi, Beograđani smo, majku mu, spakujem one liste, uprtim na leđa, teške kô tuč, siđem, strpam u auto. Smestim ih na terasu, smrdele su na paljevinu. Posle je moj otac iz Geozavoda doneo Gajgerov brojač da vidimo da li su projektili bili "obogaćeni" nečim. Nisu. Koristili smo te liste kasnije.

Te večeri (ili beše naredne), 27. aprila, NATO avijacija gađala je ponovo "Ušće". Oborili su antenu i konačno su izgorele i prostorije filmske redakcije.

Autor je urednik filmskog programa RTS-a