Niko od pilota nije rekao "neću" i jurišali su da zaštite nebo nad domovinom, ne razmišljajući da li će se vratiti sa tog zadatka. Pukovnik u penziji Dragan Milenković i danas se seća prvih bombi. Ti trenuci se, kaže, obavezno pamte.

"Ja sam ostao na Aerodromu Batajnica, znali smo da taj trenutak mora da dođe, da će krenuti bombe i bili smo spremni. To veče, kada je trebalo da padnu prve bombe, Slobodan Perić i ja smo bili u pripravnosti broj jedan za poletanje protiv NATO agresora, u hangaru koji smo mi zvali Vranica. Po naređenju komandanta puka, pukovnika Milenka Pavlovića, dobili smo naređenje da pređemo sa avionima van objekta za koji se pretpostavljalo da će biti bombardovan u prvom naletu", rekao je pukovnik Milenković.

Uspeo je da se odmakne oko 100 metara kada je prva raketa pala na objekat 127. lovačke eskadrile.

"Pretpostavka našeg komandanta da će to biti prvi objekat za dejstvo je i dokazana, jer prva raketa koja je prošla, prošla je kroz sredinu hangara i skloništa za ljudstvo", rekao je bivši pilot.

NATO bombarderi mogli su da lansiraju raketu i pre nego što naš pilot na svom radaru primeti neprijateljski avion. Sa dometom svojih raketa, ali i pomoću "avaksa" (špijunskih aviona), NATO avioni su naše avione mogli da obaraju i iz okolnih zemalja.

Obučeni i zadojeni patriotizmom 

Pukovnik Milenković kaže da su se piloti pripremali za takve situacije.

"Uvek kada neka zemlja sprema svoje snage, ona ih sprema za odbranu i računa na neki odnos snaga koji je prilično jednak. Nas je zadesila ta nesreća da 19 najrazvijenijih zemalja napadne jednu malu zemlju, znali smo da smo inferiorni, ali smo bili svesni da ako mi nešto ne učinimo, nema ko u ovoj državi da učini", istakao je Milenković.

Prema njegovim rečima, svi su bili dovoljno zadojeni patriotizmom i dovoljno obučeni.

"Normalno, mlađe pilote smo ostavili sa strane. Za one koji su bili obučeni rečeno je: idemo, ako mi ne preživimo, da ima ko od tih mlađih naraštaja da ostane i brani ovu državu", seća se pilot.

Biti tu gde su oni bili je nešto čime su se samo mogli ponositi.

"I kad smo se obučavali, mi se nismo obučavali da ginemo nego da stanemo na neko mesto i da vršeći svoj zadatak branimo svoju otadžbinu. Naše porodice su morale da učestvuju u tome, počev od trenutka obuke, gde smo se odvajali od svojih roditelja, braće, sestara, napuštali svoje društvo odlazeći negde, što se govorilo, preko sveta, u neku školu. Ali, od tog trenutka stiče se neka nova porodica, drugari, prijatelji, zajednički život, zajednički proživljeni trenuci... Ima tu neke lepote, to nije samo škola kao škola, to je škola života, a pogotovo kada dečak sa 14-15 godina zamisli da će poleteti i to mu je želja, tako nekako lakše ide", rekao je pukovnik u penziji.

I porodice su, ističe, bile ponosne na njih.

"Normalno je da za sve što čovek treba da postigne mora da odvoji deo sebe", poručio je heroj koji je branio srpsko nebo.