Косово, "оркански" висови уз топло пиво

Акција "оркана" на албанској граници. Два снажна праска, шиштање ракета које су летеле ка Албанији и преврнут шлепер пун пива.

Два снажна праска одјекнула су тачно иза наших леђа и натерала нас да инстинктивно, али и са озбиљним закашњењем, готово лењо, поскачемо иза велике стене како бисмо избегли последице експлозије. Неколико секунди, колико нам је стрпљење дозвољавало, остали смо у том заклону и затим полако извирили да видимо шта се у ствари десило. Попут ракова, покушавали смо да само очима извиримо иза камена и угледали два беличаста трага како полако нестају у даљини. С олакшањем смо установили да, ипак, нико не пуца на нас, напустили заклон и угледали неколико војника како пакују лансер тих пројектила и, пар минута касније, одлазе путем којим су дошли.

На неколико метара од овог оружја нашли смо се сплетом чудних околности, пошто је авијација НАТО-а уништила гро мостова, надвожњака, па се ретки саобраћај одвијао по алтернативним правцима, суштински на брзину набуџеним комуникацијама, које су надоместиле редовне, асфалтиране руте. Путеви које је изградила инжењерија су били груби, захтевни и бројне машине су морале да буду "теране" до крајњих граница како би савладале успоне, начињене махом од земље и шљунка који се непрестано крунио под теретом точкова.

Једна од таквих машина, шлепер накрцан пивом, није успео да савлада успон и остао је припијен, попут какве гусенице, на половини пута. Задњи крај приколице се, у маневру, прилично увио, па се по сувој, црвеној земљи расуло педесетак гајби пива. Возач је седео на камену поред, чекајући да неко дође у помоћ. Без мобилних телефона, то је могло да потраје. Пришао је и извинио се због невоље у којој смо се сада заједно налазили. 

Заглављени шлепер оставио је таман толико слободног пута да смо могли да прођемо само пешке. Укратко, били смо и ми заглављени, па смо поседали на камен да, уз топло пиво, покушамо да испитамо преостале опције. Уколико их је уопште и било.

Непосредно пре тога, на путу смо претекли чудан камион натоварен са четири цеви, велике попут водоводних и установили да је, осим понеког бомбардера Б-52, или пар камуфлираних тенкова, овај "оркан" био најозбиљнији комад наоружања који смо видели шпартајући Косовом уздуж и попреко. Од колатералне штете, зачас, постали смо легитимна мета, помислили смо неколико тренутака пре него што смо угледали полупреврнути камион пун пива.

Ракете чији смо траг, по залегању, пратили шиштале су негде у правцу северне Албаније, али ни у ком случају нисмо могли да видимо где су пале.

Неки западни извори тврдили су, непосредно после рата, да су пројектили испаљивани насумично јер ВЈ није имала никакве могућности да потврди циљеве. Такве тврдње се, међутим, доводе у питање јер постоје бројни извештаји о последицама бомбардовања севера Албаније.

Британски Индепендент је, тада, писао да становници села у околини Тропоје већи део времена проводе у бункерима, које је параноични Енвер Хоџа посејао како би се оградио од остатка света. Три особе су убијене и 16 рањено у тим нападима, али се не наводи да ли су жртве били цивили или припадници албанске војске или Ослободилачке војска Косова, која је у том појасу имала сијасет база.

У то време, обе стране су границу према Албанији третирале као највероватније поприште копнене инвазије, уколико до ње уопште дође, па је албанска војска код Кукса, припремајући терен, успоставила импровизовано, алтернативно слетиште за борбене хеликоптере "апач", који се после два удеса на тренажним летовима никада нису ни појавили на бојишту.

Официри ВЈ, са којима смо у то време разговарали, ту ливаду и неколико путева који су водили између база ОВК у Албанији описивали су као кључне мете напада. Такође, као мете су означавани војни магацини у околини села Вичидољи. Неки извори из тадашње југословенске војске тврде да је "оркан" који смо видели у акцији био и једино оруђе тог типа на Косову у то време.

Према албанским изворима, у акцијама артиљерије погинуло је пет, а рањено укупно 12 особа, док је истовремено уништено и неколико положаја који су припадали албанској војсци или истурених положаја ОВК. У гомили извештаја, који су у међувремену престали да буду тајни, наводи се и да је у неколико наврата гађан пут који је од Тропоје водио ка Бајрам Цурију.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(среда, 10. апр 2019, 16:00) - Milos Canada [нерегистровани]

Zaista

puno prica nije ispricano.Dragan dobro razmislja.

(уторак, 09. апр 2019, 20:34) - Mikabg [нерегистровани]

Ratovi

Hvala svima koji nas podsećaju na sve ratne strahote koje smo preživeli 1999 god.
Pričajmo i mladima o HEROJSTVU naših ljudi. Ne dozvolimo da prođe 100 godina, kao sa
epopejom Srpskog naroda iz Prvog Svetskog rata, koju su neki namerno skrivali od nas.

(понедељак, 08. апр 2019, 21:10) - anonymous [нерегистровани]

Mnogo je ovakvih, neispričanih, priča...

Gorane ljudima i narodu svaka cast sta je sve preturio preko glave.Danas je medjutim nas narod zbog toliko stresova na granici izdrzljivosti u borbi sa svojim mislima i svega sto se jos desava.Treba da pricamo o buducnosti i da pokrenemo masovnu reizgradnju \Srbije ,mnogo je vremena proslo svud nam treba renovirabnje,uredjenje,sredjivanje ,zastita postojeceg da nam ne propadne bas sve sto smo gradili nakon drugog rata.

(понедељак, 08. апр 2019, 18:53) - Goran [нерегистровани]

Mnogo je ovakvih, neispričanih, priča...

Svaka čast za ovaj tekst! Mnogo je ovakvih neispričanih priča našeg naroda i vojske iz 99 - te godine. Iz "nekih" razloga bivša vlast nije dozvoljavala da se sazna kako se sve i na koje načine naša vojska borila sa višestruko brojnijim albanskim teroristima, potpomognutim NATO avijacijom, logistikom i stranim plaćenicima. Ne treba zaboraviti te ljude koji su se herojski borili, kao ni narod koji je svašta preživljavao. Mislim da postoji još mnogo sličnih neispričanih priča iz rata 1999.- te godine.