Veliki ljudi su samo oni savremenici koji mogu da osete huk vremena u burnim periodima. A taj huk iz ove mudre rečenice Jovana Cvijića čak i za najmoćnije zna da bude neuhvatljiv skoro kao skaj huk Karima Abdula Džabara.

Već je opšte mesto da su Srbi 1989. gledali na pogrešnu stranu pa tako nisu videli a ni shvatili da je srušen Berlinski zid. Možda je zaista bilo tako, možda bi zaista sve bilo drugačije da smo tada umesto drugarice i drugovi rekli dame i gospodo, možda se zemlja ne bi raspala, možda bismo postali članica Evropske unije i možda bi Dražen Petrović i Aleksandar Đorđević činili bekovski tandem reprezentacije na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine.

Ili baš i ne bi? I to ne samo zbog toga što Dražen nije voleo Saleta.

Tog leta 1989, zid u Berlinu bio je postojan kano klisurina a ne pamti se da se neka reprezentacija na Evropskom prvenstvu u košarci tako lako prošetala do zlata kao Jugoslavija na svom terenu u Zagrebu. Taj jun 1989. bio je i poslednji trenutak u kom se moglo reći da je Jugoslavija na svom terenu u Zagrebu. Nepunih godinu dana kasnije zvižduci himni Hej Sloveni na Maksimiru nagovestili su da je kraj te zanimljive utakmice veoma blizu.

Ali nismo mi tu najbitniji.

Za vreme vladavine Berlinskog zida odnos snaga u košarci bio je jednak odnosu snaga u svetu. Dakle, bile su bitne tri zemlje. Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Jugoslavija. Tim redom i značajem. Kada je 1989. u Zagreb Sovjetski Savez došao bez svog zapada, bez Sabonisa, Marčulionisa i drugih litvanskih košarkaša, kada je dozvolio mogućnost da ih sam pobedi Nikos Galis jasno je bilo da se ruše carstva i da sledi rušenje zidova. 

Ali, u opštem oduševljenju zbog rušenja Zida u Berlinu, zbog početka kraja Sovjetskog Saveza, uskoro i početka kraja Jugoslavije, zbog konačne pobede Zapada, zbog konačne pobede liberalnog kapitalizma, zbog toga što je nastupilo vreme Kraja ideologije, koje će trajati večno kako je egzaltirano zaključio Frensis Fukujama, Zapad nije video jedan mnogo bitniji događaj. Nije shvatio šta se desilo na Tjenanmenu, juna te 1989. godine.

Bili su toliko zadovoljni da od sreće da nisu shvatili da su pobedili pogrešnog protivnika. Ili bar manje bitnog.

Nisu osetili huk vremena. Nisu videli rađanje diva.

Zato je taj svet koji je trebalo da traje večno trajao samo 10 godina. Svet u kom se američki Tim snova sprdao sa svima drugima.

Posle bombardovanja Jugoslavije ništa više nije bilo isto. Kome to nije bilo jasno mogao je da vidi na više primera tokom dve hiljaditih zaključno sa 2008. kada je spektakularnim otvaranjem Olimpijskih igara u Pekingu Kina simbolično pokazala koliko se promenio svet. 

U košarkaškom smislu mi smo sve to videli u Indijanapolisu 2002, kada je Bodiroga poslao Redžija Milera po ćevape a Gurović šutirao trojke kao da je ispred zgrade u Novom Sadu a ne protiv najbolje reprezentacije na svetu na njenom terenu. Da to nije incident nego pravilo, da je Imperija ranjiva posle su pokazali Argentinci pa Španci i Grci.

Kada je već svima bilo jasno da živimo u svetu sa više sila i Amerikanci su se uozbiljili. 

I politički i košarkaški.

Sad je i Donaldu Trampu jasno da je ključ vladavine sveta Pacifik i da je pravi protivnik Kina.

Mada se, kao u nekoj pripovetci, i dalje u Americi priča o opasnosti koja dolazi iz Rusije. 

Košarkaški, i u Madrid pre pet godina i u Rio pre tri leta slali su najbolje.

Sada pred Kinu najbolji su odustali. Ali su, zato za selektora izabrali najboljeg. Čoveka koji nosi prezime Popovič a čiji je jedan do nadimaka Ludi Srbin. On je garancija da najveća svetska sila, ipak ozbiljno shvata novu podelu sveta.

Srbija od Jugoslavije nije preuzela globalni značaj ali jeste medalje i tradiciju uspeha na Svetskim prvenstvima. Dva puta naša zemlja i posle raspada Jugoslavije bila je svetski prvak; na pretprošlom prvenstvu nam je samo grubom sudijskom krađom oteta srebrna medalja a na prošlom, u Madridu napravili smo čudo, osvojeno je to srebro.

Za ovih pet godina došli smo dotle da se na srebro više ne gleda kao na čudo. Već skoro kao na obavezu. A mašta se o tome da se sruši Amerika.

Amerika, pak bez obzira na sve u Kinu dolazi kao neko ko ne bi smeo da izgubi. Bar ne na terenu protivnika koga nije videla pre 30 godina.

A koji će, huk vremena je neumoljiv, za 30 godina da vlada svetom.