Jugoslaviju je u San Huan odveo Mirko Novosel, trener koji je Ranku Žeravici bio pomoćnik i koga je, u skladu sa tadašnjom uhodanom (i dobrom) praksom nasledio kada se Žeravica posle Olimpijskih igara u Minhenu 1972. povukao preuzevši Partizan.

Novosel je prethodno bio selektor mlađih kategorija i doneo zlato sa prvog evropskog prvenstva kadeta u Gorici (Italija) 1971. i juniorskog šampionata kontinenta u Zadru 1972. Novosel je stvorio i uigrao sjajnu genarciju u kojoj su perjanice bili Dragan Kićanović i Mirza Delibašić, a važni igrači Rajko Žižić, Čedomir Perinčić, Željko Jerkov, Mirko Grgin...

Novosel je kao selektor A tima uradio još dve važne stvari: pozvao je u reprezentaciju Dražena Dalipagića koji je sa 19 godina stigao iz Mostara u Partizan preskočivši sve mlađe selekcije, a takođe je u državni tim uveo Zorana Moku Slavnića, plejmejkera Crvene zvezde na koga Žeravica nije računao.

Novosel je za EP u Barseloni na kome je Jugoslavija osvojila, konačno, prvo zlato na kontinentalnim šampionatima, poveo kombinovani tim: iskusni su bili Krešo Ćosić, Rato Tvrdić, Žarko Knežević, Damir Šolman i Nikola Plećaš, mlade lavove su predvodili Dragan Kićanović i Željko Jerkov a između su bili po godinama iskusni ali sa kratkim stažom u reprezentaciji Zoran Slavnić, Dražen Dalipagić, Milun Marović, Dragi „Tvigi" Ivković (zamenio Kapičića koji je izostao zbog povrede oka) i Vinko Jelovac.

U Barseloni je rođena čuveka petorka Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jerkov, Ćosić koja će narednih sedam godina biti strah i trepet za sve rivale. Jugoslavija je tada u finalu pobedila Španiju78-67 i kao prvak Evrope dočekala Mundijal u Portoriku.

Od šampiona iz Barselone u Portoriko su otišli Tvrdić, Kićanović, Jelovac, Knežević, Jerkov, Slavnić, Ćosić, Šolman, Plećaš, Dalipagić i Marović. Dakle, čak 11 igrača. Samo je povratnik Kapičić zamenio Ivkovića. Zanimljivo je da je kao 13. igrač putovao Mirza Delibašić. Išao je da gleda, uči i stiče iskustvo. Dalekovidi, pametni ljudi vodili su i Savez i reprezentaciju.

Put ka medalje počeo je 7. jula u koloseumu "Roberto Klemente", pred 10.000 gledalaca savladan je Brazil 84-60. Deset igrača dalo je poene, najviše, po 14, Plećaš i Marović, Jerkov 12 a Kićanović 11. Prva "stotka" (101-83) ubačena je Kubi sa tandemom Kićanović (18) - Dalipagić (12) kao liderima po poenima.

Treći rival bio je Sovjetski Savez, redovna žrtva tih godina. Bilo je 82-79 za naše momke koje je sjajno predvodio Dragan Kićanović, autor 19 poena. Odlično su ga pratili Ćosić sa 15 (plus moćna igra u odbrani), Slavnić sa 13 i Jelovac sa 10. Sovjetski tim uopšte nije bio slab. Lider je bio Sergej Belov, u sastavu (još uvek) Paulauskas, Saljnikov, Miloserdov, Jedeško, Aleksandar Belov (19 poena), Žigili... SSSR je bio olimpijski šampion iz Minhena 1972. sa većinom igrača iz tog sastava, takođe i sa istim trenerom Vladimirom Kondrašinom.

Pobeda nad Portorikom 93-85 (Ćosić i Jelovac po 17, Kićanović 16, Marović 11) sasvim je otvorila put ka medalji, mada je protiv Kanade (102-99) bio potreban produžetak jer je posle 40 minuta bilo 90-90 što nije bilo u izgledu na poluvremenu koje je naš tim dobio sa 53-39.

Meč je izvukao Dragan Kićanović sa 34 poena, Jerkov i Kapičić dali su po 12, Ćosić 10. Za 13. juli bio je zakazan meč sa Amerikancima. S obzirom da se igralo po ligaškom sistemu nije bilo klasičnog finala, ali taj meč je bio kao finale. Nama je pobeda obezbeđivala zlatnu medalju dok bi uspeh SAD čuvao njihove šanse da se nađu na postolju. Amerikanci su imali solidan, ali ne i nepobediv sastav u kome je najbolji igrač bio Džon Lukas, buduća zvezda u NBA.

Sve je izgledalo dobro u prvih 20 minuta. Naš tim je vodio sa devet razlike ubacivši čak 50 poena (50-41) ali Amerikanci su u nastavku imali raspoloženog Lutera Bardena koji nam je natrpao 27 poena. Naš "Kića" ga je sa 26 pratio u stopu, Ćosić i Šolman dali su po 16, Jelovac 12 poena, ali na kraju je bilo 91-88 za američki tim.

Pobedom nad Španijom 79-71 (Ćosić 16, Kićanović 15, Dalipagić 12) bila je obezbeđena medalja, a boja je zavisila od duela SAD - SSSR. Sovjetskom timu je za zlato bila potrebna pobeda od četiri ili više poena i uspeo je da je ostvari (105-94), pre svega zahvaljujući Aleksandru Saljnikovu koji je odigrao utakmicu karijere ubacivši 38 poena.

Na kraju se, posle međusobnih pobeda u krugu Jugoslavija-SSSR-SAD, rasplet je bio u korist sovjetskog tima koji je u međusobnim duelima imao najbolju razliku. Mi smo bili drugi, a SAD treći. Nije bilo loše, ali nekako je ostao utisak da nam je zlato izmaklo iz ruku.

MVP prvenstva bio je Džon Lukas (SAD), uz njega u najboljoj petorci našli su se još Vejn Brabender (Španija), Dragan Kićanović, Aleksandar Saljnikov i Aleksandar Belov (obojica SSSR).

Najbolji strelci bili su Meksikanci Arturo Gerero sa prosekom od 26,0 i Manuel Raga, tada zvezda Injisa iz Varezea, sa 26,1. Od naših igrača na osmom mestu se našao Dragan Kićanović sa prosekom 19,8.