Југославију је у Сан Хуан одвео Мирко Новосел, тренер који је Ранку Жеравици био помоћник и кога је, у складу са тадашњом уходаном (и добром) праксом наследио када се Жеравица после Олимпијских игара у Минхену 1972. повукао преузевши Партизан.

Новосел је претходно био селектор млађих категорија и донео злато са првог европског првенства кадета у Горици (Италија) 1971. и јуниорског шампионата континента у Задру 1972. Новосел је створио и уиграо сјајну генарцију у којој су перјанице били Драган Кићановић и Мирза Делибашић, а важни играчи Рајко Жижић, Чедомир Перинчић, Жељко Јерков, Мирко Гргин...

Новосел је као селектор А тима урадио још две важне ствари: позвао је у репрезентацију Дражена Далипагића који је са 19 година стигао из Мостара у Партизан прескочивши све млађе селекције, а такође је у државни тим увео Зорана Моку Славнића, плејмејкера Црвене звезде на кога Жеравица није рачунао.

Новосел је за ЕП у Барселони на коме је Југославија освојила, коначно, прво злато на континенталним шампионатима, повео комбиновани тим: искусни су били Крешо Ћосић, Рато Тврдић, Жарко Кнежевић, Дамир Шолман и Никола Плећаш, младе лавове су предводили Драган Кићановић и Жељко Јерков а између су били по годинама искусни али са кратким стажом у репрезентацији Зоран Славнић, Дражен Далипагић, Милун Маровић, Драги „Твиги" Ивковић (заменио Капичића који је изостао због повреде ока) и Винко Јеловац.

У Барселони је рођена чувека петорка Славнић, Кићановић, Далипагић, Јерков, Ћосић која ће наредних седам година бити страх и трепет за све ривале. Југославија је тада у финалу победила Шпанију78-67 и као првак Европе дочекала Мундијал у Порторику.

Од шампиона из Барселоне у Порторико су отишли Тврдић, Кићановић, Јеловац, Кнежевић, Јерков, Славнић, Ћосић, Шолман, Плећаш, Далипагић и Маровић. Дакле, чак 11 играча. Само је повратник Капичић заменио Ивковића. Занимљиво је да је као 13. играч путовао Мирза Делибашић. Ишао је да гледа, учи и стиче искуство. Далековиди, паметни људи водили су и Савез и репрезентацију.

Пут ка медаље почео је 7. јула у колосеуму "Роберто Клементе", пред 10.000 гледалаца савладан је Бразил 84-60. Десет играча дало је поене, највише, по 14, Плећаш и Маровић, Јерков 12 а Кићановић 11. Прва "стотка" (101-83) убачена је Куби са тандемом Кићановић (18) - Далипагић (12) као лидерима по поенима.

Трећи ривал био је Совјетски Савез, редовна жртва тих година. Било је 82-79 за наше момке које је сјајно предводио Драган Кићановић, аутор 19 поена. Одлично су га пратили Ћосић са 15 (плус моћна игра у одбрани), Славнић са 13 и Јеловац са 10. Совјетски тим уопште није био слаб. Лидер је био Сергеј Белов, у саставу (још увек) Паулаускас, Саљников, Милосердов, Једешко, Александар Белов (19 поена), Жигили... СССР је био олимпијски шампион из Минхена 1972. са већином играча из тог састава, такође и са истим тренером Владимиром Кондрашином.

Победа над Порториком 93-85 (Ћосић и Јеловац по 17, Кићановић 16, Маровић 11) сасвим је отворила пут ка медаљи, мада је против Канаде (102-99) био потребан продужетак јер је после 40 минута било 90-90 што није било у изгледу на полувремену које је наш тим добио са 53-39.

Меч је извукао Драган Кићановић са 34 поена, Јерков и Капичић дали су по 12, Ћосић 10. За 13. јули био је заказан меч са Американцима. С обзиром да се играло по лигашком систему није било класичног финала, али тај меч је био као финале. Нама је победа обезбеђивала златну медаљу док би успех САД чувао њихове шансе да се нађу на постољу. Американци су имали солидан, али не и непобедив састав у коме је најбољи играч био Џон Лукас, будућа звезда у НБА.

Све је изгледало добро у првих 20 минута. Наш тим је водио са девет разлике убацивши чак 50 поена (50-41) али Американци су у наставку имали расположеног Лутера Бардена који нам је натрпао 27 поена. Наш "Кића" га је са 26 пратио у стопу, Ћосић и Шолман дали су по 16, Јеловац 12 поена, али на крају је било 91-88 за амерички тим.

Победом над Шпанијом 79-71 (Ћосић 16, Кићановић 15, Далипагић 12) била је обезбеђена медаља, а боја је зависила од дуела САД - СССР. Совјетском тиму је за злато била потребна победа од четири или више поена и успео је да је оствари (105-94), пре свега захваљујући Александру Саљникову који је одиграо утакмицу каријере убацивши 38 поена.

На крају се, после међусобних победа у кругу Југославија-СССР-САД, расплет је био у корист совјетског тима који је у међусобним дуелима имао најбољу разлику. Ми смо били други, а САД трећи. Није било лоше, али некако је остао утисак да нам је злато измакло из руку.

МВП првенства био је Џон Лукас (САД), уз њега у најбољој петорци нашли су се још Вејн Брабендер (Шпанија), Драган Кићановић, Александар Саљников и Александар Белов (обојица СССР).

Најбољи стрелци били су Мексиканци Артуро Гереро са просеком од 26,0 и Мануел Рага, тада звезда Ињиса из Варезеа, са 26,1. Од наших играча на осмом месту се нашао Драган Кићановић са просеком 19,8.