Odbrana titule sa pauzom, Bodiroga MVP

Tada se vratila na najviši stepenik evropskog podijuma, onaj na kome je bila 1991. u Rimu, a 1998. je ponovo bila na istom mestu na "svetskom" tronu. U međuvremenu, između Atine 1995. i Atine 1998, Jugoslavija je, sa Dušanom Ivkovićem na klupi, bila olimpijski vicešampion u Atlanti 1996. i evropski prvak 1997. u Barseloni. Posle Atlante došlo je do smene na kormilu: Dušan Ivković je mesto selektora prepustio prvom pomoćniku Željku Obradoviću, dok je sam preuzeo funkciju saveznog kapitena. I dalje je bio na klupi, ali na njenom drugom kraju, Obradović je imao punu samostalnost u radu.

U Atinu je odveo ovaj tim: Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Mirioslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević i Milenko Topić.

Nije bilo, iz raznih razloga, Divca, Paspalja, Danilovića, Savića, a Saša Đorđević je došao rovit, posle intervencije na povređenom kolenu. Nije bilo previše razloga za optimizam, ali košarkaši su još jednom, osim zanja, pokazali i karakter: vratili su se sa zlatom "odbranivši" titulu osvojenu u Buenos Ajresu 1990. pošto 1994. nisu ni mogli da je brane.

Počelo je "revanšom" Portoriku za poraz u Santa Feu 1990, bilo je 80-66 a prvi strelac bio je Mića Berić sa 23 poena. Za pobedu nad Rusijom bio je neophodan produžetak, posle 40 minuta bilo je 68-68, Rusi su na poluvremenu vodili 40-33 ali je posle dodatnih pet minuta bilo 82-74 za Jugoslaviju. Junak meča bio je Željko Rebrača, autor 23 poena, Dejan Bodiroga je dao 16, Saša Obradović 10.

Sa Japanom nije bilo problema, rezultat 99-54 sve govori. Najefikasniji je bio Saša Obradović sa 18 a Saša Đorđević je iskoristio meč da sa 14 poena malo uhvati formu.

Prvi rival u drugoj fazi bila je Kanada, takođe bez problema 95-55. "Upisalo" se svih 12 igrača, najviše je dao Berić (13), pratili su ga S. Obradović (11) i Bodiroga 10. Poraz od Italije (60-61) malo je pokvario raspoloženje, ali još uvek je bilo vremena da se stigne do borbe za medalje. U izjednačenoj utakmici Topić je sa sirenom promašio šut za pobedu. Rebrača je sa 16 poena bio naš najefikasniji igrač a isto toliko za "azure" dao je Gregor Fućka.

Od utakmice sa Grčkom se pomalo strahovalo, pre svega zbog publike i nekih "neraščišćenih računa" sa EP 1995, ali nije bilo problema. Naš tim je pobedio 70-56 (36-30), a najbolji i najefikasniji bio je Dejan Bodiroga sa 19 poena. Topić je dao 10, Rebrača 9, Obradović i Berić po 7.

Na redu je bilo četvrtfinale, a protivnik Argentina. Iz rezultata 70-62 moglo bi se zaključiti da je ostvarena rutinska pobeda, ali pamtim taj meč po mukama na koje su nas stavili Argentinci punih 30 minuta. Oni su bili na početku stvaranja svoje zlatne generacije koja će u toj istoj Atini 2004. postati olimpijski šampion. U timu su bili mladi, veoma talentovani igrači: Đinobili, Skonokini, Oberto, Nikola, Espil, Pepe Sančes, Volkoviski...

Meč je dobijen na suvi kvalitet, na iskustvo Đorđevića (13 poena), talenat Bodiroge (14, plus 8 asistencija), na skokove Tomaševića (11) i Rebrače (7), na bolji šut (25/50 prema 22/58 rivala)... Argentinci su bili bolji samo u trojkama (35,3% prema 27,8% naših). Nije bila igra za pamćenje, ali je cilj ostvaren, SR Jugoslavija je bila u polufinalu.

Rival u borbi za finale bila je Grčka. Atmosfera, očekivano, paklena, preko 20.000 ljudi u dvorani OAKA, ali ishod je bio kao i na prethodnim mečevima: Jugoslavija je pobedila 78-73, doduše posle drame i produžetka, posle 40 minuta bilo je 57-57 Blistao je Dejan Bodiroga, autor 31 poena sa sjajnim procentom šuta (9/12, 75%), plus 5 skokova i 4 asistencije. Željko Rebrača ga je pratio sa 20 poena i čak 13 skokova (11 u odbrani). Đorđevića nije hteo šut (1/6), kao ni ostale igrače, od 16 pokušanih trojki pogođene su samo tri (18,8%). Grci su imali skok više (29-28) i kad se pogleda statistika ispada da smo dobili zahvaljujući (znatno) boljem izvođenju slobodnih bacanja – 33/43 (76,7%) prema 11/22 (50%) Grka.

Finale je igrano 9. avgusta, protivnik je bila Rusija, bolja od SAD 66-64. Evo aktera meča koji je našoj košarci doneo četvrtu titulu prvaka sveta:

Jugoslavija-Rusija 64-62 (30-35)

Dvorana OAKA. Gledalaca: 20.000. Sudije: Virovnik (Izrael) i Figeroa (Portoriko). Pet penala: Bodiroga (39), Kišurin (40).

Jugoslavija: Obradović 7 (2-2), Berić 2, Bodiroga 11 (1-2), Tomašević 7 (1-4), Rebrača 16 (2-2), Šćepanović 5, Đorđević 7 (4-4), Topić 9 (1-2).

Rusija: Karašjov 9 (3-4), Babkov 4, Panov 14 (2-4), Kišurin 3 (1-2), Mihajlov 9 (1-2), Kudeljin 14 (2-2), Z. Pašutin, Domai 4 (1-2), Nosov 5 (1-2).

Na klupama su bili Željko Obradović i Sergej Belov, nekada najveća zvezda sovjetske košarke i verovatno najbolji ruski igrač svih vremena. Utakmica je bila veoma teška, izjednačena, sa prednošću sovjetskog tima u prvom poluvremenu ali i boljom igrom naših momaka nastavku.

Koliko se sećam, odlučio je Željko Rebrača. Prvo je kod 57-56 za nas blokirao šut Mihajlova, a onda je kod 58-56, posle promaša Topića sa penala, uhvatio loptu i doneo prednost od četiri poena 60-56, što je bilo dovoljno za trijumf. Rebrača i Bodiroga bili su naši najbolji igrači na šampionatu, ali značajan doprinos dao je i nedovoljno spremni Saša Đorđević. On je kao kapiten primio trofej.

Naš tim je za nijansu bolje skakako (30-26, Rebrača 11), za nijansu je bolje šutirao (50% prema 49% Rusa), broj izgubljenih lopti bio je jednak (po 14), isto i osvojenih (po sedam) Rusi su bili malo bolji u asistencijama (9-7).

Odlučile su nijanse... i Rebrača.