"U Brazilu je najveća kazna 20 godina, a ja izdržavam 44."*

Izjava datira iz 1994, pred Mundijal u SAD, a autor je Moasir Barbosa (27. 3. 1921. - 7. 4. 2000), golman Brazila na Mundijalu 1950. Bio je okrivljen za poraz od Urugvaja u odlučujućoj utakmici za titulu prvaka sveta u kojoj je Brazilu bio dovoljan i remi, ali Urugvaj je pobedio sa 2:1 i odneo titulu.

Taj meč, igran pred 200.000 ljudi, poznat je u svetu fudbala, posebno u hispano-štampi, kao "Marakanazo".

Od 8. jula 2014, Barbosa može mirnije da počiva, jer su 14 godina posle njegove smrti najveći fudbalski grešnici u istoriji Brazila postala ona četrnaestorica, zajedno sa selektorom Felipom Skolarijem, koja su izgubila polufinale Mundijala od Nemačke sa 7:1. Možda će neko reći: Barbosa, tebi je oprošteno...

Ne bi me čudilo da se u brazilskim novinama izvede jezička vratolomija i uvede termin "beloorizontazo" kao sinonim za fudbalsku bruku koju je Brazil doživeo u Belo Orizonteu koji bi, kada je reč o fudbalu, mogao da promeni ime u „Feio Orizonte" (na portugalskom "feio" znači "ružan").

Najgori Brazil

Kako se i zašto desilo najveće (rezultatsko) iznenađenje u polufinalima mundijala, pa i šire? Biće da je suština u izjavi Sesara Luisa Menotija, selektora Argentine 1978, koga sam već na ovom mestu istim povodom citirao. On je rekao da je ovo "najgori Brazil u istoriji svetskih prvenstava".

Mogu delimično da se složim, samo za period koji pamtim: od Čilea 1962. Zašto je najgori? Zato što ne liči na sebe, što ovi igrači "rade fudbal" umesto da ga igraju, na terenu ne zabavljaju ni sebe, a još manje gledaoce, zato što nema majstora, a kamoli velemajstora kao nekad... Šta li će reći Pele, Ziko, Romario, Bebeto, Ronaldo, Rivaldo, Kaka, Ronaldinjo...?

Ne bih voleo da sam u koži tih momaka. Brazilci mogu oprostiti štošta, ali ovakvu fudbalsku bruku teško ili nikako. Doduše, Jovan Tatić, prijatelj iz Rija, javio mi je odmah posle meča da je debakl primljen bolje nego što bi se moglo očekivati, mada je vodeći dnevnik Globo na veb-strani imao tešku reč u glavnom naslovu: Masakr. Na društvenim mrežama sve je okrenuto na šalu. A možda će se neko setiti izjave Vujadina Boškova:

"Bolje je jednom izgubiti sa 9:0 nego devet puta sa 1:0."

Od početka prvenstva videlo se da se Brazil muči, ali smogao je snage da u četvrtfinalu odigra najbolju utakmicu što je bio (lažni) nagoveštaj podizanja forme. Istina je da je bio oslabljen neigranjem Nejmara i Tijaga Silve, ali njihovo odsustvo ne može biti ni slučajno opravdanje za haos u odbrani, neinventivnost na sredini i nemoć u napadu.

Bojim se da će poraz Brazila u drugi plan baciti pobedu Nemaca, što ne bi bilo pravedno.
Jeste čudo kad je u pitanju Brazil, koji je poslednji put izgubio kod kuće takmičarsku utakmicu od Perua 1975. na Kupu Amerike, ali slava treba da ide pobedniku. Nemci su bili brutalno efikasni, nemački racionalni, bez mnogo sažaljenja prema nokautiranom protivniku, mada se stekao utisak da u drugom poluvremenu nisu hteli da daju gas do daske. Igrali su kao mašina, od fantastičnog Manuela Nojera na golu do veterana Miroslava Klosea u napadu, koji je 16. golom na svom četvrtom mundijalu postao najbolji strelac šampionata sveta svih vremena.

Što reče, svojevremeno, Geri Lineker: 

"Fudbal je divna igra u kojoj učestvuju 22 igrača i u kojoj na kraju uvek pobeđuju Nemci."*

Jugoslavija–Brazil 8:4 (1934)

Brazil je, razumljivo, u šoku. Umesto finala, najteži poraz kod kuće u istoriji te reprezentacije. Najveće fudbalsko poniženje, debakl, fijasko, bruka, dan za zaborav, ali teško da će 200.000.000 Brazilaca ikada zaboraviti 8. jul 2014.

Ova "sedmica" nije najveći broj golova koje je Brazil primio na jednom meču. Zauzima drugo mesto, a na prvom je poraz od Jugoslavije u Beogradu 3. juna 1934, kada je bilo 8:4 za Jugoslaviju.

Na igralištu BSK-a, pred 12.000 gledalaca, blistao je tandem iz Montevidea Moša–Tirke, Marjanović je dao tri gola, Tirnanić jedan. Ostali strelci bili su Glišović (dva), Stevović i Petrak.

Brazilce je predvodio čuveni Leonidas, poznat pod nadimkom "Crni Bombarder", dao je dva gola, ali je njegov tim bio potpuno nadigran.

Bruka Brazila, ili briljantna pobeda Nemaca, ulazi u istoriju mundijala kao meč sa najviše golova u polufinalu i sa najvećom razlikom. U Montevideu 1930. bilo je 6:1 za Urugvaj protiv Jugoslavije i Argentine protiv SAD, Brazil je 1950. savladao Španiju sa 6:1 (nije bilo klasično polufinale), Nemačka je 1954. bila bolja od Austrije - 6:1, Brazil je 1958. nadigrao Francusku sa 5:2, a Italija i Nemačka su u Meksiku 1970, posle produžetaka, završili 4:3, ali nikada nije bilo 7:1.

Takođe, nikada nijedna reprezentacija na mundijalima nije dala četiri gola za šest minuta. Rezultat zauzima šesto mesto na listi najvećih "goleada" u istoriji svetskih prvenstava.

Na prvom mestu je Mađarska–Salvador 10:1 (1982), slede Mađarska–Koreja (9:0) 1954, Jugoslavija–Zair 9:0 (1974) i Švedska–Kuba 8:0 (1938) i Nemačka – Saudijska Arabija 8:0 (2002).

Šest golova razlike nikada nije bilo isto kao što nikada u fazi direktnih eliminacija niko nije gubio sa pet razlike već na poluvremenu. Računajući i grupne faze, sinoć se to desilo tek treći put. Jugoslavija je 1974. posle 45 minuta vodila protiv Zaira sa 5:0, isto kao i Poljska protiv Haitija iste godine.

I još dve izjave:

„U fudbalu se sve komplikuje zbog prisustva rivala."*
(Žan-Pol Sartr)

„Od poraza je gora samo jedna stvar: Buđenje dan posle izgubljene utakmice."*
(Manuel Pelegrini, trener Mančester Sitija)
*Citati iz upravo izašle knjige Misli o fudbalu.