Ako ima pravde, ako FIFA poštuje velikane koji su stvarali njenu istoriju, fudbaleri Brazila i Nemačke večeras bi trebalo da na teren izađu sa crnim florom i da se pre početka meča minutom ćutanja oda počast velikom Alfredu di Stefanu.

Preminuo je juče po podne u Madridu, samo neki dan pošto je napunio 88 godina. Nisam imao sreće da ga gledam uživo, ali iz ranih šezdesetih, u njegovim poznim igračkim godinama, pamtim neke utakmice Real Madrida, a na raznim tematskim kanalima često se vrti snimak finala Kupa šampiona iz 1960. kada je Real u Glazgovu, pred 135.000 gledalaca, pobedio Ajntraht iz Frankfurta sa 7:3. Fernc Puškaš je dao četiri gola, Di Stefano tri. Oni koji su imali sreće da ga gledaju kažu da je bio jedan od najvećih, uz rame Peleu. FIFA ga je svrstala među pet najvećih igrača 20. veka, zajedno sa Peleom, Krojfom, Bekenbauerom i Maradonom.

Jednom davno igrao je u Beogradu protiv Partizana. U prvom izdanju Kupa šampiona Real je u drugom kolu, 25. decembra 1955, ugostio Partizan pred 105.532 gledaoca u Madridu i pobedio sa 4:0.

Di Stefano je dao poslednji gol u 70. minutu, treći je dao Hento, a prva dva Kastanjo. Očevici kažu da su Milošu Milutinoviću poništena dva regularna gola. U revanšu, 29. januara 1956. na stadionu JNA pred 40.000 posmatrača po ciči zimi, Partizan je bio na ivici podviga. Pobedio je sa 3:0 golovima Milutinovića (2) i Mihalovića, a Herceg je kod 3:0 pogodio stativu. Real u 42. minutu nije iskoristio penal. Igralo se po velikom snegu na koji Španci nisu bili navikli, klizali su se, padali i malo je nedostajalo da ispadnu, ali su prošli i osvojili prvi Kup šampiona, onda još četiri uzastopna, pa još pet, ovaj poslednji u Lisabonu bio je jubilarni, deseti.

Posvađao Real i Barselonu

Igrom sudbine, Di Stefano nikada nije igrao na svetskom prvenstvu! Rođen je u Buenos Ajresu 4. jula 1926. Sa 15 godina debitovao je za River, sa 19 je bio zvezda, šest puta reprezentativac Argentine. Otac mu je bio poreklom Italijan, majka je imala francusku i irsku krv. Njegov deda je došao u Argentinu sa italijnanskog ostrva Kapri.

Zbog štrajka fudbalera u Argentini 1949. otišao je u Kolumbiju i postao član Milionarisa iz Bogote, u to vreme jedne od najboljih južnoameričkih ekipa. "Milionaris" je 1952. bio pozvan u Madrid, na proslavu 50 godina Reala. Milionaris je pobedio Real sa 4:2, a Di Stefano je toliko oduševio predsednika Reala Santjaga Bernabea da je ovaj odmah odlučio da ga dovede, ali je morao da sačeka početak 1953. Real je pregovarao sa Milionarisom i platio za ono vreme impozantnu sumu, ali u trku je ušla i Barselona koja je pregovarala sa River Platom koja je zadržala prava na Di Stefana.

Nastala je jedna od najvećih afera u španskom fudbala, Real i Barsa su tvrdili da je Di Stefano njihov. Intervenisala je španska federacija i donela "solomonsko rešenje". Di Stefano će dve godine igrati za Real, a dve za Barselonu! Barselona nije prihvatila odluku – njen predsednik Erik Marti podneo je ostavku u znak protesta... Da skratim, Di Stefano je postao igrač Reala, debitovao je 23. septembra 1953. protiv Nansija i postigao jedan gol, ali je Real izgubio 2:4. Bio je to početak briljatne karijere. Real je sa njim osvojio osam od deset narednih liga, pet uzastopnih Kupova šampiona (1956–1960), četiri puta bio je najbolji strelac lige...

U međuvremenu je primio špansko državljanstvo i igrao 31 utakmicu za Španiju na kojima je dao 23 gola. Bio je na spisku igrača za Svetsko prvenstvo u Čileu 1962, zajedno sa još trojicom naturalizovanih igrača (Santamarija – Urugvaj, Puškaš – Mađarska, Martinez – Paragvaj), ali zbog povrede nije igrao ni minut.

Otet u Karakasu

O Di Stefanu se mnogo zna i lako je naći obilje podataka. Možda je sledeća priča manje poznata. Bio je žrtva političke otmice! Dodogilo se u avgustu 1963. u Karakasu (Venecuela) gde je Real Madrid igrao na nekom jakom turniru, zajedno sa Portom i Sao Paulom. U prvom meču Real je pobedio Porto sa 2:1. Dan posle meča, u sobi Di Stefana zazvonio je telefon, sa recepcije su mu rekli da trojica policajaca žele da razgovaraju sa njim. Misleći da je u pitanju šala saigrača, Di Stefano je pozvao policajce da, ako im treba, dođu u njegovu sobu. Oni su to i učinili, ljubazno su mu rekli da je u pitanju formalnost i da će se brzo vratiti. Nije stigao nikome iz ekipe da se javi. Kada su ga smestili u auto, rekli su mu da je otet i da je u pitanju politička otmica. Dodali su da samo hoće da skrenu pažnju i da ne treba da se boji. Otmičari su bili članovi organizacije FALN (Oružane snage nacionalnog oslobođenja) koja se borila protiv režima predsednika Romula Betankura. Odmah pošto su smestili svoju slavnu žrtvu u neki stan, otmičari su pozvali hotel i saopštili rukovodstvu Reala da će Di Stefano biti pušten kada se dostigne željeni stepen publiciteta...

Otmičari su primenili isti recept kao „kastristi" na Kubi kada su 1959. oteli Huana Manuela Fanđa, argentinskog asa „Formule 1" koji zbog otmice nije mogao da učestvuje na trci u Havani. S obzirom na to da je publicitet bio ogroman, u Venecueli su primenili isti sistem. U međuvremenu, iz Madrida je stiglo naređenje da svi igrači i članovi uprave pređu iz hotela u špansku ambasadu u Karakasu. Di Stefano je držan u zatočeništvu dve noći i jedan dan.

Otmičari su bili korektni, išli su po Paelju u najbolji restoran, igrali karte sa njim, dozvoljavali mu da sluša radio... Kada su otmičari ocenili da su postigli željeni efekat, odvezli su Di Stefana i pustili na ulicu. Uzeo je taksi i otišao u špansku ambasadu... Kada se vratio u hotel, organiozovana je konferencija za štampu, a među „novinarima" je video i dvojicu svojih otmičara, ali ih nije odao. Policiji je identifikovao samo jednog, Maksima Kanalesa, koji je već bio evidentiran kao protivnik režima. Kada je Real odlazio, na aerodromu je, među policajcima, video još jednog otmičara... Nije ih prijavio, ali nikada nije zaboravio i kada su u Madridu neki hteli da obeleže 50 godina od otmice nije bio voljan da sarađuje.

U knjizi „Misli o fudbalu" jedna od sentenci glasi:

„Pele je bio prva violina, Di Stefano kompletan orkestar", (Elenio Erera, kod nas poznat kao Helenio Herera).

*Nisam, naravno, zaboravio da danas igraju Brazil i Nemačka (zanimljivo, tek drugi put-treći ako se računa i meč sa DDR 1974, na mundijalima, iako su zajedno odigrali preko 200 utakmica na šampionatima sveta, Brazil je sa 2:0 dobio finale 2002) ali, uz sve poštovanje igrača koji će danas istrčati na teren, nekolicina jedva da je Di Stefanu do ramena...