Брзим возом у другу фазу

Јутро након победе Србије над Италијом, српски кошаркашки али и новинари, кренули су из мирног Фошана пут индустријске ”џунгле” Вухана, центру кинеске провинције Хебеј у централном делу Кине. Била је то прва прилика за упознавање са кинеском брзом железницом, али и једном српском породицом из Аустралије којој је овог лета кошарка битнија од летовања.

”Орлови” су у Вухан, кинески лучко-индустријско-студенстки центар, кренули авионом, док смо ми имали нешто спорију али можда и удобнију опцију - брзим возом. Ту срећу и поред велике жеље није имао селектор Ђорђевић, који нам је приликом поздрава у Фошану рекао да би баш волео да искуси кинеске пруге.

Полазна станица био нам је оближњи Гвангџоу, где смо стигли неких сат времена пре поласка воза у пола 11.

Процедура и гужва на железничкој станици била је скоро па као на аеродрому, што је и разумљиво с обзиром да је овај вид превоза веома заступљен и коришћен у Кини.

А у вагону средње категорије веома удобна седишта и довољно места за ноге. Није била бизнис класа, али се са спуштањем наслона до неких 45 степени може направити солидан привремени кревет.

Иако сам планирао да пут преспавам, путници из задњег дела вагона су ме ”натерали” да устанем.

Била је то српска породица Бајић из Бризбејна, која је уместо одмора на мору одлучила да лето посвети кошаркашкој репрезентацији своје земље и да их подржи у прве две фазе Мундијала. 

Испоставиће се да је госпођа Снежана, доктор рударства и геологије, рођена у истом граду где и ја (Бор). Са супругом Милованом, ћерком Јелисаветом и сином Вукашином на најмлађи континент одселила се 2007. године, али се најмање једном годишње враћа у матицу.

Каже да јој је основна идеја овог пута осим подршке нашем националном тиму била да код своје деце, која иначе активно тренирају кошарку у Бризбејну, на овај начин пробудити осећај припадности и идентификације са Србијом, који је по њеним речима у паду и попушта пред аустралијским утицајем.

Да ли ће успети не зна, али се о покушају морамо похвално изразити.

Иначе, док смо разговарали, воз је јурио шинама без да се то нешто претерано да осетити. Пријатна вожња у модерном амбијенту, са интернет конекцијом којој изгледа могу приступити једино Кинези.

А брзина? За 105 километара на час брже од Ивана Гавриловића.

Тако је око 900 километара ”поједено” за тачно четири сата (уз неколико успутних станица) и стигли смо у град који лежи на две реке (Хан и Јангце) и који има три дела повезана мостовима.

Водич у аустобусу који нас је превозио до хотела открива нам да је Вухан по површини већи и од највећег кинеског града Шангаја, којем се сви у групи искрено надамо.

Пре тога, меч са Порториком у петак од 10.30 (РТС 1) и наше упознавање са двораном ”Вухан Гимназијум”, капацитета 13.000 места а у којој екипа Србије није одрадила поподневни тренинг због умора и исрпљености.

Из истог разлога данас ћу раније на спавање... 

број коментара 4 Пошаљи коментар
(петак, 06. сеп 2019, 17:07) - anonymousDiki [нерегистровани]

brzo

Ko Bugati

(петак, 06. сеп 2019, 17:06) - anonymousDiki [нерегистровани]

brzo

Ko Bugati

(петак, 06. сеп 2019, 06:45) - anonymous [нерегистровани]

Pariz-Frankfurt

Francuski TGV ili nemacki ICE sibaju 321 km/h sto se vidi na brzinomeru u vagonu. Ta brzina se postize na deonici kroz Francusku dugackoj oko preko 400 km a kasnije ulaskomom u Nemacku zbog konfiguracije pada na 180 do 240 km/h.

(четвртак, 05. сеп 2019, 20:06) - anonymous [нерегистровани]

Lol

Ne bih smeo da udjem.