(...) Vi ste me, gospodine tužioče, pitali: Šta je mislio Sekula Drljević? Otkuda mogu znati intimne misli tog izroda, kad ga nikad u životu nisam ni video. Odgovor na vaše pitanje mogli biste potražiti od prvih ljudi Komunističke partije, jer su oni paktirali i sa Drljevićem i sa Pavelićem i sa Artukovićem (...)

Ko je partizanski general Franjo Pirc? To je onaj vazduhoplovni oficir koji je u aprilskom ratu izdao svoju otadžbinu i zastavu, prišao Nemcima i bombardovao Moskvu. Od Pavelićevog i Hitlerovog pilota pa do Titovog generala.

A ko je Titov general Maretić? Lično ga poznajem. Pobegao je i taj poručnik iz aprilskog rata, proizveden u nemačkog kapetana, a potom u Pavelićevog pukovnika (...)

Nije Sulejman Filipović, komandant ustaškog pokolja nad Srbima u Foči i Goraždu, danas moj general, nego vaš. Nisam ja, nego Tito, unapredio ustaškog pukovnika Mesića u generala i još mu poverio da komanduje onim užasnim masakrima nad seljacima Pomoravlja. I nisam ja, četrnaeste, sa austrijskom vojskom vešao po Mačvi, nego je to činio današnji vođa partizana. Osećanje prema Nemcima iz Prvog rata preneo sam i u Drugi, i to sa jednakom odlučnošću (...)

Nisam mogao čuti ove reči generala Mihailovića, koje je on, u julu 1946, izgovorio pred partizanskim sudom u Beogradu, jer tada nisam bio ni rođen. Odrastao sam u državi Komunističke partije, njenog vođe i njihove istine, jedino dostupne i dopuštene.

Draža Mihailović je srpski izrod, ratni zločinac, saradnik okupatora. Samo to sam slušao od učitelja, čitao u knjigama, gledao u filmovima. Verovao sam, tako govorio i pisao, sve dok u mrak moga dresiranog mišljenja i neznanja nije uletela iskra sakrivenog znanja. To znanje o skrivenom znanju napisaće i moj roman "Noć đenerala".

Nema više ni Tita ni Draže. Nema više ni Jugoslavije. U toj mrtvoj državi, međutim, svuda je, i dalje, živa komunistička presuda protiv Ravne Gore i njenog komandanta. Već dve decenije, Hrvatska isplaćuje državne penzije ustašama, najvećim i najmonstruoznijim ubicama Srba u čitavoj srpskoj istoriji, a u Beogradu, u Zagrebu, u Sarajevu, kao da je 1946. godina, ponovo razapinju generala Dražu, urlaju na Radoša Bajića i njegovu TV-seriju "Ravna gora" i to mnogo pre nego što su je i odgledali. U toj hajci slepila, mržnje i ludila, prednjače još živi srpski partizani i njihovo ideološko potomstvo.

Posle ubistva Jugoslavije, posle svih ratnih strahota, posle stotina hiljada mrtvih, obogaljenih i obeskućenih, posle NATO bombi i gubitka Kosova, posle međunarodnih optužnica i presuda za ratne zločine protiv Titovih, a ne Dražinih pitomaca i ubica jedne velike države, srpski pisac i akademik, Dobrica Ćosić, javno poziva "sve titoiste u Srbiji u odsudni boj protiv koljačkog četništva".

A komandant tog "koljačkog četništva" je, naravno, general Draža. Pobednik iz dva balkanska i Prvog svetskog rata. Prvi evropski pobunjenik protiv Hitlera. Ministar vojni legalne kraljevske Vlade, čije je ratno sedište bilo u Londonu, a ne u Berlinu. Nosilac najvećih odlikovanja De Gola, Ruzvelta i Trumana, za borbu protiv nacizma i fašizma. Branilac srpskog naroda od ustaškog holokausta ...

U istoriji nije bilo rata bez ratnih zločina i nijedne vojske, ni pobedničke ni poražene, a da nije činila zla. Iz istorije znamo i to da srodnost rađa najveću mržnju i zlodela, pa su najsuroviji svuda i uvek bili ratovi unutar država i nacija. Istorijski podaci pokazuju i da je u krvavom partizansko-četničkom ratu pobedila strana koja je bila višestruko surovija. Čak i po prestanku rata, tajno su ubijali i u tajne grobnice zatrpali oko 100.000 civila u Srbiji. Taj zločin nadmašuje zločine svih okupatora u oba svetska rata!

Sa desetinama hiljada žrtava na svojoj savesti, komunisti su generala Mihailovića osudili na smrt i tajno pogubili zbog toga što je njegova antiokupatorska i antiustaška gerila bila i antikomunistička. Istok i Zapad, tiranija i sloboda, sudarili su se u partizanskoj sudnici u Beogradu. I zato je general Draža morao da umre.