Rekord u gledanosti, i aktivno učešće u javnoj diskusiji, koja je uglavnom ostrašćena i isključiva, s jedne ili druge strane, i svedena na crno-belo opredeljivanje za Tita ili za Dražu, na partizane i četnike, olako izrečene ocene u zemlji i okruženju da nešto nije u redu po principu "neću da gledam jer znam da je Draža bio bolji od Broza", ili da je" to nova komunistička propaganda" i gomila drugih gluposti, govori više nego sva naručena istraživanja i naglabanja analitičara o javnom mnjenju u Srbiji danas.

Tužni rode, pred očima se otima i stvara nezavisna država Kosovo, u čemu svi manje ili više učestvujemo, niti vodimo ozbiljnu a preko poželjnu debatu o ključnim nacionalnim, ekonomskim i kulturnim pitanjima, ali o "Ravnoj gori" i Kurta i Murta i staro i mlado sude, presuđuju, zauzimaju stavove, kritikuju i hvale, te što nema ovoga, te što nema onoga u seriji, zašto su papuče s monogramom ili zašto oficiri piju u Kladovu, a u stvari Nemci su im dali drogu (a otkud oficiri s Nemcima kad su mobilisani protiv njih) pred desant elitne nemačke jedinice na Sipski kanal, koja je postigla efekat iznenađenja i desantom zauzela kanal i sprečila realizaciju plana jugoslovenske vojske o zaprečavanju Dunava potapanjem šlepera i brodova natovarenih betonskim blokovima.

Zašto se Draža nije već pojavio, zašto nema klanja, zašto nema gibanice, s jedne, ili zašto nema akcije partizana i padanje Nemaca kao snoplje a partizanu ginu ne žaleći svoje živote. I zašto Tito nije prikazan kao nepogrešivi vođa?

Ovo je moj pogled na rumor u javnosti oko serije "Ravna gora". Niti je "Ravna gora" dokumentarni film o partizanima i četnicima, niti su oni bitni, niti ih ima u aprilskom ratu, niti je ovo hronika rata i podela u Jugoslaviji 1941, već umetnički izraz jednog vremena, kome je ram istorijski okvir i ključni događaji, ne svi, i akteri - takođe ne svi - u koji je smeštena sudbina male siromašne porodice u Zapadnoj Srbiji.

U granicama dostignuća savremene istoriografije, serija je koncipirana kao umetnički, odnosno kreativni izraz autora u okvirima koje mu postavljaju događaji i ličnosti, odnosno akteri. Ovo je autorska serija, a ne dokumentarni film. Ovo je samo segment vremena i rasula države u periodu april-jul 1941, koje se posmatra i prelama preko jedne porodice. Dakle, mali ljudi u velikim i nametnutim događajima. I ništa više, i ništa manje.

Istorijski kontekst događaja u seriji dat je korektno, uz po neku nepreciznost, hronologija događaja takođe, velikim istorijskim događajima data je ljudska dimenzija, atmosfera je uglavnom pogođena, korektna je i faktografija data uz istorijske ličnosti. Pa odakle onda potreba da se neumerno hvali ili bagateliše izuzetan napor ljudi koji su radili na ovoj seriji?

Ne vidim drugi razlog no u nazivu serije. "Ravna gora", koja kao planina niti je ravna niti je posebna gora, ko je bio i video zna. Ona je vezana za ravnogorski pokret, odnosno tu je nastao nukleus formiranja jugoslovenske vojske u otadžbini, priznate od sopstvene vlade, vrhovnog komandanta i saveznika.

Dakle, radi se o savezničkoj vojsci, a ne fašističkim i kolaboracionističkim odredima. Izgleda da nema iritantnijeg toponima za deo naroda u Srbiji i okruženju od Ravne gore. Ona je za njih crvena marama u koridi koja se uporno predstavlja kao sinonim za nazadno, fašističko, zločinačko. A njen vođa je sinonim za sva zla.

Da je autor dao drugi naziv seriji, o čemu je bilo govora, verovatno ne bi izazvala ovakvo interesovanje, i podgrejala stare podele na nov način i s novim akterima, i svrstavanja uz jedan ili drugi pokret, uz Tita ili Dražu, uz Glogovca ili Bjelogrlića, za Radoša ili protiv njega. Apsurd i ludilo. Da se serija zvala "Vetrovi rata" ili "Vrhovi Zelengore", na primer, a Zelengora je i najveće stratište četničkih jedinica, verovatno niko ne bi posebno bio zainteresovan.

Drugi problem je verovatno u percepciji lika i dela samog autora serijala. Jer, poneki aktivista u kritici kaže da mu je Bajić od ranije poznat kao antikomunista, pa da sledstveno tome on i ne može snimiti drugačiju seriju do antikomunističku.

Drugi kažu da je igrao u partizanskim filmovima, pa da sledstveno tome mora de je komunista i da će četnike prikazati samo kao izdajnike.

Treći kažu da je snimao serije o moravskom selu, pa da ne može sad snimiti seriju o Titi ili Draži. A ko ima tapiju na srpsku istoriju i njeno prikazivanje? Ili se možda, kako filozofi kažu, smatra da je istina u autoritetu i potiče od njega.

Sad kada nema autoriteta - nema ni istine. Svako može i poželjno je da traga za istinom, da ispriča čak i različitu priču o istom periodu i o istim akterima, da snimi bolju seriju, film, dramu. Šta god.

Treći problem može biti u poimanju prošlosti i svođenju na nivo ko je bio u pravu, ko se borio, a ko je izdajnik. Refleks komunističke propagande, subnorovske istine, još uvek je živ i nalazi svoje pristalice. Oni kao da smatraju da je zabranjeno biti antikomunista u Srbiji, i da je još uvek na snazi zakon o zaštiti imena lika i dela Josipa Broza Tita.

Nikako ne prihvataju činjenicu da je moguć u Srbiji antifašizam, a da nije isključivo povezan s komunistima, i s vođom Titom. Da li je u Srbiji mogao postojati čovek koji je bio protiv Nemaca kao i 1914-1918, a da je ujedno i protiv komunista i njihovog zastrašujućeg terora nad sopstvenim narodom i razorne propagande, uprkos borbi protiv okupatora? Ili da je bio protiv Nemaca, ali i protiv četničkih užasnih zločina nad sopstvenim narodom, uprkos borbi protiv okupatora?

Slobodanu Jovanoviću ne možete, uprkos presudi suda i rehabilitaciji, da osporite da je bio antifašista ali istovremeno i dosledni antikomunista. S druge strane se očekuje glorifikacija pokreta Draže Mihailovića i epska predstava o četnicima i njihovim današnjim promoterima koji uglavnom i žive od toga. Ni jedni ni drugi neće biti sasvim zadovoljni.

Serija nije dominatno povezana ni s Titom ni s Dražom, već govori o maloj seoskoj porodici, njenom rastakanju i podelama koje su generisane i od Tita i od Draže i od drugih faktora u Srbiji u 1941. godini. Bolje reći, u seriji se pojavljuju i Tito i Draža i Nedić i Aleksandar Mišić i mnogi drugi. Oni neće, kao ranije, biti predstavljeni idolatrijski i mitomanski, pozitivno ili negativno, već će, da bi se prošlost lakše razumela, biti oživljeni u vidu junaka serije.

Pritom, i vreme i ličnosti biće prikazani slojevito, sa svim ljudskim manama i vrlinama. Ne crno-belo, nego i crno i belo sa svim nijansama. Pritom, da se ne odbaci antifašizam srpskog naroda na koji on, uprkos svemu, može biti ponosan.

Ova serija ne daje ni previše ni premalo prostora ni jednoj ni drugoj strani, koje su uzgred budi rečeno poražene. Jedni 1945, a drugi devedesetih godina sami su sebe pojeli kao ona antička zmija, i sami srušili sopstveno delo, sopstvene tekovine i sopstvenu snažno ideologizovanu sliku prošlosti.

Svoditi rat u Jugoslaviji 1941-1945. samo na četničke i partizane, bitno je redukovanje istorije i iz perspektive dva rivalska pokreta koji su uzgred budi rečeno sarađivali do početka novembra 1941, i takva perspektiva ne može pružiti celovit pogled na događaje i aktere u ovom periodu. Dakle, posmatrati sve pokrete i sve aktere, koliko je moguće, posmatrati svakodnevni život jedne porodice, u dinamici odnosa, od 1941. u kontekstu vremena a ne sa stanovišta pobednika i poraženih, to je namera serije.

Pritom, to nije relativizacija istorije, nego pokušaj prikazivanja jednog vremena kroz prizmu bitnih faktora koji su uticali svojim ponašanjem, činjenjem ili nečinjenjem na male ljude odnosno jednu siromašnu seosku porodicu. U javnosti se meša ono što se desilo s onim što se nije desilo, a mnogi, s jedne ili druge strane misle da bi trebalo da se baš to desi i da im dâ potvrdu za sopstvena ubeđenja. Tako posmatrano, neće biti zadovoljni ni jedni ni drugi.

No, u Srbiji je danas tako. Svako ima svoj pogled, a ničiji nije kako treba. Svi su u pravu i niko nije u pravu. Iako svi govore o potrebi pomirenja, niko neće da se miri jer od podela žive i kao da su im podele smisao života. Treba mirno pogledati nastavak serije.

Možda će i nekog podstaći da razmišlja i o sebi i nama. Komunisti mogu do mile volje da se ponose svojim dostignućima na nacionalnom, političkom i kulturnom planu, da uživaju u tekovinama revolucije, četnici mogu da nose brade i kokarde i da optužuju Zapad za izdaju, Ljotićevci da smatraju da si i oni u pravu.

Istorijsko utemeljenje serije uvek nailazi na velike probleme. Dosadašnja istoriografija je najviše pratila samo nekoliko glavnih aktera, pa čak ni njih dovoljno precizno, ponekad kontroverzno. Radoš Bajić se našao pred nezahvalnim zadatkom da oživi i inače protivrečne istorijske ličnosti, na osnovu još protivrečnijih, međusobno često suprotstavljenih podataka. Tamo gde je bilo mnoštvo podataka, izvršena je određena rekonstrukcija. Tamo gde ih nije bilo dovoljno, trebalo je ostati veran duhu vremena.

Dakle, trebalo je da i ti fiktivni detalji budu istorijski verovatni i mogući. A sve to trebalo je uraditi na jedan umetnički nov način. Istorijske ličnosti prikazane su verno, koliko je to bilo moguće na ovom stepenu istorijskih saznanja. Sačekajte, pa uporedite Bajićevu sliku i viziju Tita i ostalih komunista s ranijim brojnim umetničkim predstavama.

Tito je ranije prikazivan u jednoj nadljudskoj, nerealnoj perspektivi, a da skoro nikada nisu prikazani njegovi najbliži saradnici. Kod Radoša Bajića prvi put gledamo jednu realističnu i ljudsku sliku Tita, a takođe i prvi put vidimo njegove prave saradnike (Đilasa, Tempa, Rankovića, Davorjanku, Neškovića), koji do sada nikad nisu bili umetnički prikazivani.

O svim drugim ličnostima, uključujući i Dražu Mihailovića i njegov dolazak na Ravnu goru ili kako je dobio nadimak Čiča, postoje različiti podaci. Radoš Bajić je za sve svoje istorijske likove uspeo da ispripoveda istoriografski približno verodostojne priče.

Neki od njegovih likova, kao što Dušan Simović, kralj Petar, Aleksandar Mišić, Milan Nedić i drugi, prikazani su izuzetno dramatično. Sukob Mihailovića i Pećanca, takođe je prvi put umetnički predočen.

Posebno dostignuće serije jeste stvaranje istorijski verodostojnih likova iz naroda - porodica Katić iz Planinice, pop Ljubinko, učitelj Živadin, Milisav i drugi likovi iz naroda, sociološki verno odražavaju ljude, društvene grupe i odnose na srpskom selu.

Uopšte gledano, istorijski kontekst događaja u seriji dat je korektno, atmosfera dočarana, a hronologija događaja striktno poštovana, ličnostima je data ljudska dimenzija, bez jednostranih prikaza i vrednovanja.

Dobronamerni gledalac će na kraju shvatiti da serija neće prevrednovati srpsku istoriju, niti će produbiti podele, već može doprineti razumevanju složenosti procesa i događaja, kao i uloge stvarnih ličnosti, ali i malih (običnih) ljudi u velikim događajima.