(...) Ви сте ме, господине тужиоче, питали: Шта је мислио Секула Дрљевић? Откуда могу знати интимне мисли тог изрода, кад га никад у животу нисам ни видео. Одговор на ваше питање могли бисте потражити од првих људи Комунистичке партије, јер су они пактирали и са Дрљевићем и са Павелићем и са Артуковићем (...)

Ко је партизански генерал Фрањо Пирц? То је онај ваздухопловни официр који је у априлском рату издао своју отаџбину и заставу, пришао Немцима и бомбардовао Москву. Од Павелићевог и Хитлеровог пилота па до Титовог генерала.

А ко је Титов генерал Маретић? Лично га познајем. Побегао је и тај поручник из априлског рата, произведен у немачког капетана, а потом у Павелићевог пуковника (...)

Није Сулејман Филиповић, командант усташког покоља над Србима у Фочи и Горажду, данас мој генерал, него ваш. Нисам ја, него Тито, унапредио усташког пуковника Месића у генерала и још му поверио да командује оним ужасним масакрима над сељацима Поморавља. И нисам ја, четрнаесте, са аустријском војском вешао по Мачви, него је то чинио данашњи вођа партизана. Осећање према Немцима из Првог рата пренео сам и у Други, и то са једнаком одлучношћу (...)

Нисам могао чути ове речи генерала Михаиловића, које је он, у јулу 1946, изговорио пред партизанским судом у Београду, јер тада нисам био ни рођен. Одрастао сам у држави Комунистичке партије, њеног вође и њихове истине, једино доступне и допуштене.

Дража Михаиловић је српски изрод, ратни злочинац, сарадник окупатора. Само то сам слушао од учитеља, читао у књигама, гледао у филмовима. Веровао сам, тако говорио и писао, све док у мрак мога дресираног мишљења и незнања није улетела искра сакривеног знања. То знање о скривеном знању написаће и мој роман "Ноћ ђенерала".

Нема више ни Тита ни Драже. Нема више ни Југославије. У тој мртвој држави, међутим, свуда је, и даље, жива комунистичка пресуда против Равне Горе и њеног команданта. Већ две деценије, Хрватска исплаћује државне пензије усташама, највећим и најмонструознијим убицама Срба у читавој српској историји, а у Београду, у Загребу, у Сарајеву, као да је 1946. година, поново разапињу генерала Дражу, урлају на Радоша Бајића и његову ТВ-серију "Равна гора" и то много пре него што су је и одгледали. У тој хајци слепила, мржње и лудила, предњаче још живи српски партизани и њихово идеолошко потомство.

После убиства Југославије, после свих ратних страхота, после стотина хиљада мртвих, обогаљених и обескућених, после НАТО бомби и губитка Косова, после међународних оптужница и пресуда за ратне злочине против Титових, а не Дражиних питомаца и убица једне велике државе, српски писац и академик, Добрица Ћосић, јавно позива "све титоисте у Србији у одсудни бој против кољачког четништва".

А командант тог "кољачког четништва" је, наравно, генерал Дража. Победник из два балканска и Првог светског рата. Први европски побуњеник против Хитлера. Министар војни легалне краљевске Владе, чије је ратно седиште било у Лондону, а не у Берлину. Носилац највећих одликовања Де Гола, Рузвелта и Трумана, за борбу против нацизма и фашизма. Бранилац српског народа од усташког холокауста ...

У историји није било рата без ратних злочина и ниједне војске, ни победничке ни поражене, а да није чинила зла. Из историје знамо и то да сродност рађа највећу мржњу и злодела, па су најсуровији свуда и увек били ратови унутар држава и нација. Историјски подаци показују и да је у крвавом партизанско-четничком рату победила страна која је била вишеструко суровија. Чак и по престанку рата, тајно су убијали и у тајне гробнице затрпали око 100.000 цивила у Србији. Тај злочин надмашује злочине свих окупатора у оба светска рата!

Са десетинама хиљада жртава на својој савести, комунисти су генерала Михаиловића осудили на смрт и тајно погубили због тога што је његова антиокупаторска и антиусташка герила била и антикомунистичка. Исток и Запад, тиранија и слобода, сударили су се у партизанској судници у Београду. И зато је генерал Дража морао да умре.