"U film i sport svi se razumeju", rekao je veliki genije Čarli Čaplin. Poslednja dva meseca u to sam se doslovce uverio. Teško da ima jednog analitičara naše stvarnosti, kolumniste, novinara, publiciste - koji do danas nije zašiljio olovku na "Ravnoj gori" ili na mojoj malenkosti. Kad bih sve čitao, bio bi mi potreban rezervni život.

Normalno je da ima onih koji ne misle najbolje o projektu koji mi je oduzeo poslednje četiri godine života. Daleko bilo da mi se nema šta zameriti. I negativna kritika - kad je argumentovana i dobronamerna - lekovita je i dobrodošla. Pisali su osvedočeni profesionalci poput Cvijanovića, Lazanskog, Kesića... Ponešto su zamerili - ali su i hvalili.

Sa tanušnim argumentima, željni krvi i prepoznatljivosti, nadmetali su se mladi, neafirmisani lavovi - ko će biti kritičniji, zluradiji i maliciozniji. Svoje jednoumne poglede izneli su i iznose takozvani neprikosnoveni eksperti i samoproklamovani vlasnici tapija na zaostavštinu četničkog pokreta. Pišu gnevno i uvređeno čim se emitovanje epizode završi, ne sačekavši ni odjavnu špicu.

Da ih neko ne pretekne, da neko slučajno pre njih ne "okači" na giljotinu Fejsbuka pokoju reč poštovanja za ogroman trud, ili pohvalu za ma šta u "Ravnoj gori" - koju tako besomučno napadaju. Pišu kao skribomani i sveznalice, kao veliki poznavaoci svega i svačega, kao ključari pravde i stručnjaci za filmsku umetnost.

Kao uljeza samo što me motkom ne teraju iz njihove višedecenijske ekskluzive, ili bolje rečeno sa njihove njive, gde sam se drznuo da bez pitanja uđem. Od koje oni kao apostoli istine i borci za čast i pravdu Ravnogorskog pokreta godinama ugodno i lepo žive - prodajući po dijaspori svoja naštancovana dela, slikovnice, bojanke i šoljice za kafu sa likom nesrećnog Čiče. U šta sam se uverio pre deset dana u Čikagu.

Spremni na gotovs i unapred bagatelišući, namrgođeno su o "Ravnoj gori" pisali čuveni pisci i bivši ambasadori - ali i dramaturzi koji u svojoj profesionalnoj karijeri nisu smislili ni skeč. Njihovim intelektualnim eminencijama je bilo dovoljno da vide nekoliko sekvenci moje serije pa da izliju žuč na portalima one televizije koja iste večeri kad se na RTS-u prikazuje "Ravna gora", takođe u udarnom terminu reprizno emituje školu trbušnog plesa, s neprikosnovenim Sulejmanom u glavnoj ulozi.

Kome više ne traže ni pasoš kad dolazi u Beograd da posredstvom dve televizije sa nacionalnom frekvencijom - posle 150 godina ponovo pokori Srbe. Uz očekivani Peščanik oglašavale su se na svojim blogovima poznate beogradske starlete, Mir-Jam književnice i vlasnice agencija za poslovnu pratnju.

Brže-bolje je na Tviteru ekspertski reagovao filmski esejista mlađe garde sa bradicom vehabije - preporučujući gledaocima da nikako ne gledaju "Ravnu goru". Nešto kasnije, sa istim preporukama javio se uvaženi istoričar i pukovnik u penziji, pozivajući ne znam koga, on valjda zna - da mi se zabrani dalji rad na projektu. Onako oficirski, odsečno, ili - kao nekad?

Javljala se više puta zabrinuta Slobodna Evropa. Sarajevski Dnevni avaz je seirio, zagrebački tisak se tjedno zgražavao. Veoma predano i kontinuirano su po meni i "Ravnoj gori" pljuvale nadaleko čuvene internet elektronske novine. Kad mogu Njegovu svetost patrijarha - a što ne bi Radoša. Priznajem da mi laska što sam makar u nečemu Kusturicu ostavio iza sebe.

Doglavni urednici tih skarednih izdanja proizveli su me u neprikosnovenu zvezdu svojih sajtova bez očekivanog šnjura i uz izneverene nade da ću kao som da zagrizem udicu i mrcvarim se sa njima po sudovima. Neka im bude na čast. Počastvovan neočekivanim pozivom najmoćnijeg javnog servisa na svetu, na stotinak metara od Bele kuće u Vašingtonu - u vruću stolicu Glasa Amerike seo sam dragovoljno. Svako može da se uloguje i da vidi i čuje, da u intervjuu koji je više ličio na saslušanje - nisam zamuckivao dok sam objašnjavao ciljeve i moralne postulate „Ravne gore" o kojoj su svoj stav izneli i članovi porodice pokojnog maršala.

Pre toga, restlovi komunističke dogme isturili su svoj hrabri vremešni podmladak SKOJ, koji je odvažno demonstrirao ispred RTS-a apostrofirajući me kao klasnog neprijatelja i izdajnika broj jedan.

Od tada, i pogotovo posle proglasa vojvođanskih narodnih heroja o čijoj je narodnooslobodilačkoj borbi Bulajić snimio čuveni "Veliki transport" za desetine miliona dolara - kad odlazim na pijacu osvrćem se i strahujem da me ne zaskoče neki novi Prle i Tihi i odvedu direktno u SUBNOR. Radostan što je Severna Koreja bezbedno daleko, bojim se da ću, ukoliko izbegnem preki sud, obavezno biti deportovan na prevaspitavanje negde bliže.

Takođe, onima koji su tvrdili da znaju da ću se opredeliti za četničku stranu, nije jasno zašto su nacional-fanatici zdesna - takođe ljuti i srditi. Zbog činjenice da u „Ravnoj gori" ravnopravno slikam i komuniste, oni mi ne opraštaju to što sam pre 35 godina bio Dalibor u "Partizanskoj eskadrili" - pa me i oni nazivaju izdajnikom, gnevno tvrdeći da je to što činim ravno zločinu, jer „ta komunistička gamad ne zaslužuje ni da joj se ime pomene".

Zgrožen zlom i mržnjom u sopstvenom narodu, istomerno sam ravnodušan na pohvale i kritike. Dok bauljam kroz golootočkog toplog zeca, dok besno udaraju i jedni i drugi, i levi i desni, dok dobijam anonimne pretnje, ali i poruke hiljade onih koji me svakodnevno bodre da istrajem - ja sam uveren da pobeđujemo.

Pobeđuje bolja i lepša Srbija. Ona koja hoće da razgovara, da prizna nepravdu, da se pokaje, da se pomiri i hrišćanski oprosti. Valjda je zbog toga "Ravna gora" najgledanija.