Bum, tras bend!

„Možemo da smislimo pesmu o pošti! Bubanj će imitirati pečat!", ubaci se Valfi u razgovor. „Polako, Valfi! Biće audicija za članove orkestra", kaže Miler. Prišao sam Valfiju iza leđa. Čupnuo sam mu pero: „Izvini, Valfi! Moram da napišem plakat za audiciju!" Valfi se počešao krilom po glavi. „Mogao si i svoje pero da uzmeš", rekao je. Pozajmio sam mastilo
od jednog radnika. Umočio sam pero i napisao krupnim slovima:

AUDICIJA - AKO ZNA TE DA PEVATE, CVRKUĆETE, SVIRATE, UDARATE - JAVITE NAM SE! IMATE ŠANSE DA POSTANETE ČLAN ORKESTRA ! DANAS U 17 ČASOVANA KESTENU KOD POŠTE, KUNGER

Vest se munjevito pronela među golubovima pismonošama. Svi su leteli 100 km na sat kako bi isporučili poštu i stigli na audiciju. Nebo su isparali golubovi pismonoše u brišućem letu. U 17 časova sve je bilo spremno za audiciju. Kesten se pretvorio u cvrkutav oblak golubova. Nakašljao sam se. „Na pravi će mo bend"*********, rekao sam. „Zvali smo vas da nam pokažete šta znate!" Nastao je urnebes.

Svi su hteli odmah da se pokažu. Zviždalo se, cvrčalo, pištalo, bubnja lo! Uhvatio sam se za glavu. Nisam znao da je posao oko benda ovako bučan. „Dum, tras, bum!", čulo se. „Sjajno!", dreknuo sam u nadi da će ućutati. „Koje to bio?", na stavio sam iznena đen tišinom koja je nastala. Miler je istupio: „Ja sam bubnjao!" „Odlično", rekao sam. „Miler je bubnjar." Perje mi se raštrkalo od jezivog piska. Bio je to Skorle sa pištaljkom. „I ti si član", rekao sam. Tri šarene golubice gledale su me sa divljenjem. „Vi ste pevačice!", uperio sam krilom u njihovom pravcu. U orkestru je bilo još mesta za klavijaturistu, tj. mene i gitaristu, Valfija. Odlučili smo da se orkestar zove BUM,TRAS BEND.

Odmah smo počeli da se spremamo za koncert. Napi sao sam pesmu „Jedan siv poštanski dan". Valfi je rekao da je pesma malo tužna. Miler misli da je OK što je spora - lakša je za sviranje. Skorle je bio nezadovoljan - hteo je ne što življe. Negde je našao pesmu „Pravac - zapad". Bila je brza i teška za klavijaturu. Lako je njemu! Samo pišti na pištaljku!

Dogovorili smo se da nastupimo u pošti posle radnog vremena. Vežba li smo kod mene vikendom. Jednoga dana iščupao sam pero iz Skorletovog repa i na slikao lep plakat za koncert. Nacrtao sam orkestar i na pisao: BUM TRAS BEND SVIRA U POŠTI U 20 ČASOVA - ULAZNICA - PET SEMENKI.

U 19 i 30 bila je gužva na ulazu. Cile je izdavao karte. U pošti je bilo zagušljivo. Upalio sam klimu. Probali smo instrumente. „Bum,bum,bum!" Miler je bubnjao iz sve snage. Skorle je zviznuo toliko da su se prozori zatresli. „Srušićete poštu!", rekao je šef.

Vrata nisu mogla da se zatvore. Perje je letelo na sve strane. Neki radnici su kijali. Izgleda da su alergični na perje. Uključio sam pojačala. Dao sam znak. „Ajde da sviramo!" Grunuo je bubanj, pa klavijatura. Skorle je pištao. Pevačice su se primakle mikrofonu. Valfi je otkinuo sve žice na gitari. Svirka je prošla. Svi su cupkali. Samo što su prozori popucali. Luster se ljuljao, ali nije pao. „Bravo, Kungeru!", rekao je šef. „Vi ste prvi koji ste srušili poštu, ovaj oborili je s` nogu!" Po hvalio nas je! Ne mogu da verujem! Do sledećeg bum, tras viđenja!

(Odlomak iz knjige Danijela Ćorovića „Poštareve priče")