Pigal kojeg više nema

Pisac i reditelj David Difren, kao kompletni autor, potpisuje ovo dirljivo delo koje je omaž Gradu svetlosti i njegovom najpitoresknijem kvartu, i njegovim likovima koji su kroz čitavi 20. vek, pogotovo u njegovoj drugoj polovini, davali pečat pariskim noćima.

Difren, u kontemplativnom i melanholičnom tonu, opisuje Pigal svoje mladosti i još jednom, kao za oproštaj, tamo dovozi svoj izum: kinematografski autobuščić, na čijem ekranu prolaznicima emituje filmove snimane na tom mitskom tlu. Kamera beleži njihove reakcije.
Unutar autobusa, i na ulicama Pigala, odvijaju se intervjui sa poslednjim Mohikancima Pigala, likovima koji odživljuju današnje dane džentrifikacije ovog dela Pariza.

Bivše prostitutke, makroi, vlasnici klubova, policajci koji su tuda patrolirali... svi su došli da govore o gradu svoje mladosti koji više ne postoji, osim u sećanjima. (Zar uostalom Francuz Marsel Prust nije napisao: Prošlost je nemoguće naći u geometriji prostora, već samo u geometriji uspomena?).

Bogati arhivski materijali snimljeni na tim živopisnim ulicama svedoče o burnoj prošlosti, o inspiraciji koju je Pigal davao filmskim rediteljima, o mirisima, ukusima i strastima jednog nezaboravnog kvarta, i grada, i istorijskog vremena.

Urednik stranog programa iz kulture i autor ciklusa: Bojan Bosiljčić