Na ovim prostorima su i najbolji vinogradi u svetu i na momente izgleda da čileanska vina imaju ambiciju da prestignu francuska. Bila sam u gradu Pirke gde me Marselo Papa vodi u Đavolji podrum gde mi priča priču o đavolu koji je u njemu živeo i u kome se još uvek čuva vino koje đavo nikada ni sa kim nije hteo da podeli.

Kažu da dobro vino zavisi od količine sunca koje vinograd dobije tokom godine, a Čile je okupan suncem veliki deo vremena. Na imanju Don Melčora saznajem kako se nekada živelo u Južnoj Americi, tu je delimično i sačuvan san o životu po hacijendama opušteno bez trzavica i stresa. Tu sam srela najveće svetske enologe, koji su mi govorili o svojoj posvećenosti, upoznala sam Kolumbijca koji je došao u Čile i tada kupio zemlju za male pare, a danas prodajući deo po deo dobro živi. Posetila sam pripadnike naroda Mapuče u gradiću Pukon ispod aktivnog vulkana. Oni su prvi došli u ovaj deo Južne Amerike i pokušavaju da sačuvaju nešto od svog identiteta.

Čile je još uvek podeljen na one koji su više voleli Pinočea i druge koji su više voleli Aljendea. Tražimo šta je ostalo iz tog vremena. Ljudi se, kažu, nisu mnogo promenili. Srdačni su i nasmejani, skoro da su navikli na stalne zemljotrese.

18 sati leta da bi videli nešto različito i drugačije uverava nas da je globalizacija stigla i do Santiaga. Grad pravi evropski, a tako sam daleko, a glavna ulica kao i u Evropi. Morala sam da zađem dublje u zemlju kako bih osetila ono o čemu slušamo kada je reč o Južnoj Americi.