На овим просторима су и најбољи виногради у свету и на моменте изгледа да чилеанска вина имају амбицију да престигну француска. Била сам у граду Пирке где ме Марсело Папа води у Ђавољи подрум где ми прича причу о ђаволу који је у њему живео и у коме се још увек чува вино које ђаво никада ни са ким није хтео да подели.

Кажу да добро вино зависи од количине сунца које виноград добије током године, а Чиле је окупан сунцем велики део времена. На имању Дон Мелчора сазнајем како се некада живело у Јужној Америци, ту је делимично и сачуван сан о животу по хацијендама опуштено без трзавица и стреса. Ту сам срела највеће светске енологе, који су ми говорили о својој посвећености, упознала сам Колумбијца који је дошао у Чиле и тада купио земљу за мале паре, а данас продајући део по део добро живи. Посетила сам припаднике народа Мапуче у градићу Пукон испод активног вулкана. Они су први дошли у овај део Јужне Америке и покушавају да сачувају нешто од свог идентитета.

Чиле је још увек подељен на оне који су више волели Пиночеа и друге који су више волели Аљендеа. Тражимо шта је остало из тог времена. Људи се, кажу, нису много променили. Срдачни су и насмејани, скоро да су навикли на сталне земљотресе.

18 сати лета да би видели нешто различито и другачије уверава нас да је глобализација стигла и до Сантиага. Град прави европски, а тако сам далеко, а главна улица као и у Европи. Морала сам да зађем дубље у земљу како бих осетила оно о чему слушамо када је реч о Јужној Америци.