Историчари балканолози, током протекле две деценије, изнели су низ нових, често противречних виђења догађаја из 1912. и 1913. Ти су догађаји различито тумачени, у зависности од тога ком балканском народу припадате.   

Питање изласка Србије на море претворило се у новембру и почетком децембра 1912. године у једну од најозбиљнијих криза Првог балканског рата. Пошто је Немачка стала уз Аустро-Угарску, а све велике силе упутиле Србији озбиљна упозорења, српска влада је била приморана да 19. децембра саопшти да питање изласка Србије на море предаје у руке великих сила. Тиме је била отклоњена опасност оружаног сукоба Аустро-Угарске са Србијом. Конференција амбасадора у Лондону је, већ на првој седници, 17. децембра донела одлуку о образовању аутономне Албаније. Стварањем Албаније Србија је изгубила део ратних тековина и могућност изласка на Јадранско море. Паралелно с конференцијом амбасадора у Лондону је трајала и мировна конференција балканских савезника и Турске. Турци су се тешко мирили с поразом, а Аустро-Угарска и Немачка су све време покушавале да унесу раздор међу балканске савезнице и подстицале Турску на склапање сепаратног мира. Преговори су застали највише на питању Једрена које је Турска на сваки начин желела да задржи. Младотурци су 23. јануара 1913. године извршили удар, па су преговори потпуно прекинути. Почела је друга етапа Првог балканског рата. Крајем јануара обновљене су војне операције између Турске и балканских савезница. Ратна срећа опет није била наклоњена Турској. Српске и бугарске снаге освојиле су Једрене, а црногорске Скадар. Пад Скадра означио је крај Првог балканског рата. Под притиском Аустро-Угарске и Немачке, међутим, кеаљ Никола морао је да преда Скадар Албанији. Четрнаестог маја 1913. године црногорске трупе напустиле су Скадар. Тридесетог маја у Лондону је потписан мировни уговор, али њиме није преброђена балканска криза. Уредник и сценариста серије је Момир Карановић, а редитељ Никола Лоренцин.