Istoričari balkanolozi, tokom protekle dve decenije, izneli su niz novih, često protivrečnih viđenja događaja iz 1912. i 1913. Ti su događaji različito tumačeni, u zavisnosti od toga kom balkanskom narodu pripadate.   

Pitanje izlaska Srbije na more pretvorilo se u novembru i početkom decembra 1912. godine u jednu od najozbiljnijih kriza Prvog balkanskog rata. Pošto je Nemačka stala uz Austro-Ugarsku, a sve velike sile uputile Srbiji ozbiljna upozorenja, srpska vlada je bila primorana da 19. decembra saopšti da pitanje izlaska Srbije na more predaje u ruke velikih sila. Time je bila otklonjena opasnost oružanog sukoba Austro-Ugarske sa Srbijom. Konferencija ambasadora u Londonu je, već na prvoj sednici, 17. decembra donela odluku o obrazovanju autonomne Albanije. Stvaranjem Albanije Srbija je izgubila deo ratnih tekovina i mogućnost izlaska na Jadransko more. Paralelno s konferencijom ambasadora u Londonu je trajala i mirovna konferencija balkanskih saveznika i Turske. Turci su se teško mirili s porazom, a Austro-Ugarska i Nemačka su sve vreme pokušavale da unesu razdor među balkanske saveznice i podsticale Tursku na sklapanje separatnog mira. Pregovori su zastali najviše na pitanju Jedrena koje je Turska na svaki način želela da zadrži. Mladoturci su 23. januara 1913. godine izvršili udar, pa su pregovori potpuno prekinuti. Počela je druga etapa Prvog balkanskog rata. Krajem januara obnovljene su vojne operacije između Turske i balkanskih saveznica. Ratna sreća opet nije bila naklonjena Turskoj. Srpske i bugarske snage osvojile su Jedrene, a crnogorske Skadar. Pad Skadra označio je kraj Prvog balkanskog rata. Pod pritiskom Austro-Ugarske i Nemačke, međutim, kealj Nikola morao je da preda Skadar Albaniji. Četrnaestog maja 1913. godine crnogorske trupe napustile su Skadar. Tridesetog maja u Londonu je potpisan mirovni ugovor, ali njime nije prebrođena balkanska kriza. Urednik i scenarista serije je Momir Karanović, a reditelj Nikola Lorencin.