Поред конференције и пригодне свечаности у Академији наука, организоваће се и изложба, такође у Академији, посвећена богатом животу и раду Павла Савића.

Тим поводом, Културно-образовни програм РТС-а припремио је специјалну образовно-документарну емисију о великану науке Павлу Савићу.

Академику Павлу Савићу, замало је измакла Нобелова награда, али и без ње, наш научник умногоме је допринео развоју светске науке, па и угледу наше земље. Жеља нам је била да гледаоце подсетимо на њега. Данас, млади школарци готово да не знају ко је Павле Савић.

Емисија је биографског карактера и у њој говоре ректор Универзитета у Београду, проф. др Бранко Ковачевић, директор Института за нуклеарне науке Винча, проф. др Јован Недељковић, декан Факултета за физичку хемију, проф. др Шћепан Миљанић, млађи колега и савременик Павла Савића, проф. др Иван Драганић, ћерка проф. др Ана Савић и унука др Данка Савић.

Захваљујући документацији РТС-а, одабрани су и инсерти са Павлом Савићем, тако да на посебан начин и наш великан учествује у емисији, симболишући вечност коју је заслужио својим делима.

На сценарију су радили проф. др Шћепан Миљанић, Оливера Косић и Ђорђе Анђелковић, уредник је Оливера Косић, монтажер Ђорђе Анђелковић, редитељи Ђорђе Анђелковић и Иван Милановић, продуцент Зоран Јовановић.

Биографија Павла Савића

Рођен у Солуну 1909. године, Павле Савић се због посла свог оца ветеринара, у детињству често селио. Дечачке дане провео је у Алексинцу и Свилајнцу и тек што је научио да чита и пише, пронашао је, у кући свога деде, једну књигу која га је веома привукла. Била је то књига Руђера Бошковића о атомистици, коју је са латинског превео његов ујак Коста Стојановић.

Још од малена, Павле Савић је био врло знатижељан, са пажњом је посматрао појаве око себе и показивао велико интересовање за технику и техничке проналаске.

Ниже разреде гимназије Павле Савић је завршио у Београду, а више у Пожаревцу. Затим је поново дошао у Београд, да би се уписао на тадашњи Филозофски факултет, у оквиру којег су се изучавале и природне и друштвене науке.

Павле Савић се определио за студије из области физичке хемије.

После дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ је, као одличан студент, изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач Марија Кири, а где је тада радила њена кћерка Ирена.

Очекивало се да ће Ирена Жолио-Кири и Павле Савић за своје радове на откривању продуката фисије, тзв. цепању урана, добити Нобелову награду, али је избио Други светски рат, па неколико година награда није додељивана. Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. године, али је припала само Оту Хану, који је доказао њихову претпоставку да је радиоактивност потицала од лантана.

Почетком Другог светског рата, Французи су Павла Савића протерали из земље, као странца, и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку.

У Народноослободилачкој борби учествује, заједно са супругом Бранком, од 1941. године. У току рата, био је руководилац за шифру Врховног штаба, потпредседник АВНОЈ-а и члан Војне мисије у Москви.

После ослобођења био је на разним одговорним дужностима.

Био је оснивач Института за нуклеарне науке у Винчи и његов директор од 1960. до 1966. године, био је и председник Српске академије наука од 1971. до 1981. године, а међу многобројним признањима добио је и награду Совјетске академије наука Ломоносов.

Последњи научни рад објавио је неколико месеци пре смрти, у 85. години. Умро је у Београду 1994.