Pored konferencije i prigodne svečanosti u Akademiji nauka, organizovaće se i izložba, takođe u Akademiji, posvećena bogatom životu i radu Pavla Savića.

Tim povodom, Kulturno-obrazovni program RTS-a pripremio je specijalnu obrazovno-dokumentarnu emisiju o velikanu nauke Pavlu Saviću.

Akademiku Pavlu Saviću, zamalo je izmakla Nobelova nagrada, ali i bez nje, naš naučnik umnogome je doprineo razvoju svetske nauke, pa i ugledu naše zemlje. Želja nam je bila da gledaoce podsetimo na njega. Danas, mladi školarci gotovo da ne znaju ko je Pavle Savić.

Emisija je biografskog karaktera i u njoj govore rektor Univerziteta u Beogradu, prof. dr Branko Kovačević, direktor Instituta za nuklearne nauke Vinča, prof. dr Jovan Nedeljković, dekan Fakulteta za fizičku hemiju, prof. dr Šćepan Miljanić, mlađi kolega i savremenik Pavla Savića, prof. dr Ivan Draganić, ćerka prof. dr Ana Savić i unuka dr Danka Savić.

Zahvaljujući dokumentaciji RTS-a, odabrani su i inserti sa Pavlom Savićem, tako da na poseban način i naš velikan učestvuje u emisiji, simbolišući večnost koju je zaslužio svojim delima.

Na scenariju su radili prof. dr Šćepan Miljanić, Olivera Kosić i Đorđe Anđelković, urednik je Olivera Kosić, montažer Đorđe Anđelković, reditelji Đorđe Anđelković i Ivan Milanović, producent Zoran Jovanović.

Biografija Pavla Savića

Rođen u Solunu 1909. godine, Pavle Savić se zbog posla svog oca veterinara, u detinjstvu često selio. Dečačke dane proveo je u Aleksincu i Svilajncu i tek što je naučio da čita i piše, pronašao je, u kući svoga dede, jednu knjigu koja ga je veoma privukla. Bila je to knjiga Ruđera Boškovića o atomistici, koju je sa latinskog preveo njegov ujak Kosta Stojanović.

Još od malena, Pavle Savić je bio vrlo znatiželjan, sa pažnjom je posmatrao pojave oko sebe i pokazivao veliko interesovanje za tehniku i tehničke pronalaske.

Niže razrede gimnazije Pavle Savić je završio u Beogradu, a više u Požarevcu. Zatim je ponovo došao u Beograd, da bi se upisao na tadašnji Filozofski fakultet, u okviru kojeg su se izučavale i prirodne i društvene nauke.

Pavle Savić se opredelio za studije iz oblasti fizičke hemije.

Posle diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već je, kao odličan student, izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri.

Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač Marija Kiri, a gde je tada radila njena kćerka Irena.

Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Pavle Savić za svoje radove na otkrivanju produkata fisije, tzv. cepanju urana, dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat, pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana.

Početkom Drugog svetskog rata, Francuzi su Pavla Savića proterali iz zemlje, kao stranca, i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku.

U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata, bio je rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije u Moskvi.

Posle oslobođenja bio je na raznim odgovornim dužnostima.

Bio je osnivač Instituta za nuklearne nauke u Vinči i njegov direktor od 1960. do 1966. godine, bio je i predsednik Srpske akademije nauka od 1971. do 1981. godine, a među mnogobrojnim priznanjima dobio je i nagradu Sovjetske akademije nauka Lomonosov.

Poslednji naučni rad objavio je nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994.