Аутора овог филма пре свега интересују интимне исповести преживелих, експресија и емпатија, а мање изношење историјских чињеница о збивањима. У филму нема наратора који објективизује историјске догађаје, већ причу искључиво износе непосредни сведоци.

Састоји се искључиво од емотивних и катарзичних сведочења преживелих, без коришћења архивског материјала - фотографија и историјских снимака које су углавном начинили злочинци, јер је то њихова, дехуманизована визура страдалих. По овоме, филм је близак најзначајнијем филму о Холокаусту: вишечасовном остварењу Клода Ланцмана "Шоа".

У оквиру овог капиталног пројекта забележено је 450 сати материјала и чак 94 интервјуа по прилагођеним методама Фондације Шоа, коју је основао познати редитељ Стивен Спилберг и која је успела да на исти начин сними велики број сведочанстава Јевреја који су прошли кроз пакао Холокауста.

Материјал за филм је снимљен у периоду од 2012. до 2015. године у Србији (Београд, Нови Сад, Зрењанин, Хетин, Честерег, Ритопек, Житиште, Болеч, Рума) и Републици Српској (Баналука, Приједор, Козарска Дубица и околина). Преживели говоре о свом животу пре, током и после Другог светског рата, о страдањима којима су били изложени, људима који су им помагали, члановима породице, и поновној изградњи живота....

Режија: Иван Јовић